Архива | децембар, 2009

šta nam sve ne kažu II

21 дец

Igrom slučaja do skoro sam imao dva zdravstvena osiguranja, vojno i civilno, pritom ovo drugo gotovo nikad nisam koristio. Sada imam samo jedno, pred zakonom je sve u redu , ali je dug put bio do toga.

Pošto sam se, dakle, lečio samo u vojnoj ustanovi, svi specijalistički pregledi su bili obavljeni unutar jedne zgrade, eventualno dve u retkim slučajevima. Moje prebacivanje sa vojnog na civilno je u stvari tek prvi susret sa (ne)komunikacijom i (ne)standardima među lekarima i različitim ustanovama. Kada sam se kasnije oslobađao vojske, prelazio sam u toku dana nekoliko puta preko grada, u različitim pravcima, pritom se svaki lekar sablažnjavao nad mišljenjem prethodnog i imao aposlutno suprotne stavove. Zatim, njihova ustanova nije imala dozvolu da izvrši sledeći korak u procesu, pa sam slat u drugu, na drugom kraju grada.

Razboleo sam se, a vojno osiguranje mi više nije važilo, ja nisam prebacio karton na vreme u dom zdravlja gde sam se lečio kao školarac (kao vršitelj uloge školarca, u svim drugim slučajevima sam išao na vojno, koji su bolji 100 puta), pa sam to radio navrat-nanos.

Dom zdravlja, bliža periferija grada, glavni šalter

‘Dobar dan, razboleo sam se, hteo bih kod lekara opšte prakse.’

‘U redu. Kako ste rekli ime? Bogami nemate vi ovde karton…’

‘Nisam siguran da sam ikad bio ovde kao odrastao.’

‘Hm… ima vas u bazi… Mora da ste bili kod Školskog dispanzera. Prvi sprat, hodnikom do kraja, pa levo.’

Dom zdravlja, prvi sprat, šalter dečijeg dispanzera

‘Dobar dan, kažu mi da mi je ovde karton. Poslednji put sam bio pre 7-8 godina.’

‘Da pogledam u arhivi… Ha! Evo ga. Samo nekim čudom je ovo sačuvano. A gde ste se do sad lečili?’

‘Na Vojnoj akademiji.’

‘O, Buho. Zamalo da me prevariš. Malo je falilo da ti dam ovaj karton, pa onda sestra kriva.’

‘?’

‘Ti ovo ne bi smeo da imaš. Ne znam kako ti ovo imaš. Nekako si imao dva zdravstvena osiguranja, to nije po zakonu, znaš. Hm…. Vidi, daću ti ja ovo, potpiši tu, odnesi na šalter, pa vidi šta ćeš.’

DZ, glavni šalter

‘Evo, ovo je karton sa Školskog’

‘Hm… da. Ali gde si se lečio u međuvremenu?’

‘Na Vojnoj akademiji.’

‘Moraš po taj karton da bismo ti formirali jedinstvenu istoriju lečenja. Kolege će nam ga poslati poštom i biće tu za jedno nedelju dana.’

‘Ali meni treba lečenje danas.’

‘Zamoli ih za potvrdu da je karton u transferu i biće sve u redu’

S obzirom da je danas već bilo kasno, morao sam sutra da poranim. Roditeljska kola su bila u mom posedu na par dana, što je bila olakšavajuća okolnost, jer sve što sutra treba da uradim je da trknem do Vojnog u centru grada, dobijem potvrdu o transferu i sjurim se do doma zdravlja u mom kraju na pregled.
Vojna ustanova, centar grada, glavni šalter

‘Dobar dan, želeo bih da prebacim karton odavde u Dom zdravlja.’

‘U redu. Daćete mi potvrdu Doma zdravlja da primaju vaš karton.’

‘Molim?!’

‘Bez te potvrde ne možemo ništa da uradimo.’

‘…’

‘Žao mi je. Kod koje doktorke gospođo?

‘Oprostite, ali ja u tom slučaju moram dva puta da prešpartam ceo grad! Pritom mi ništa slično nisu rekli u Domu zdravlja! Zar nema neki drugi način? ‘

…je na odmoru, menja je doktorka Kovačević. Ne, gospodine, to je jedini način.’

DZ, bpf, gš

‘Dobar dan, poslali su me sa Vojnog da dobijem potvrdu od vas da želite da primite moj karton.’

‘Molim?! Kakva budalaština!’

‘Znam… ali molim vas, rekli su mi da mi je to potrebno.’

‘Gospode… dobro… čekaj… evo, hm… šta je ovo? Evo ovde ću, na Izveštaju lekara specijaliste. Ovim…… potvrđuje…… zdravlja. Pečat i evo. Izvoli ovu …glupost. ‘

VU, cg, gš

‘Dobar dan, želim da prebacim karton, ovo je potvrda iz Doma zdravlja.’

‘Aha, dobro. B-b-b… Buha, evo ga. Reci mi adresu Doma zdravlja? Ok, zapisala sam.’

‘Sada mi treba potvrda od vas da je karton u putu, da bih mogao da odem danas na pregled.’

‘Molim?! Kakva budalaština.’

‘Znam, ali…’

‘Maro, čuješ li? Ovi mu traže potvrdu! Pa da, to i ja kažem, mi to nikad nismo pisali.’

‘Molim vas, uf, samo napišite na bilo čemu i overite, biće dovoljno’

‘Gospode, kakva glupost. Ček, da vidim…. evo, otcepiću iz ovog blokčića. Znam, Maro, da je običan i za beleške, ali šta da radim? Ovim….. potvrđuje…..u transferu. Evo, pečat, a ti iseci ove resice na vrhu ako ti smetaju.’

Posle dva dana sam stigao na red za pregled. Sistem predaje knjižice je malo drugačiji ovde u Domu zdravlja, veće su gužve, ljudi su stariji i glasniji, ali imam osećaj kao da sam već sve preživeo.

Advertisements

šta nam sve ne kažu I

21 дец

Nestrpljiv sam već mesecima. Prvi put naručujem nešto preko interneta. Otvorio sam svoju internet karticu i sastavio porudžbinu.

Oduvek znam za priče o nestajanju i nestizanju stvari, ali par ljudi kojima verujem su mi pričali svoja iskustva, tako da sam bio miran. Raspitao sam se o carini, poštarini, čitao delove zakona na sajtu carine i stvarno, sve oko čega sam se raspitao je ispalo u redu. Problem je bio što paket inicijalno nikad nije stigao.

Kako sam platio najjeftiniju poštarinu, rok za dostavu se računao u mesecima. Posle dostavnog roka, morao sam da ispoštujem i period latencije od mesec dana, posle kog sam pisao Amazonu. Rekli su da će mi poslati ponovo celu pošiljku, božemoj, kažu, dešava se, i čak su odbili moju ponudu da platim dodatno za poštarinu kojom bih mogao da pratim svoj paket i pristali da ta razlika ide na njihov račun. I ko sme da kaže da korporacija nema dušu.

Novu pošiljku sam pratio pun uzbuđenja tih nekoliko dana, gledajući kako menja različite svetske lokacije u toku dana. Zamislio sam kartu sveta, kadriranu na američku istočnu obalu i evropu i zamišljao aviončiće i lego-čike koji prenose i bacakaju pakete preko te karte, gde je moj paket u blago svetlijem braon pak-papiru u odnosu na ostale. Recimo, kao u Snežani i 7 patuljaka.

Dogovorenog dana je paket stigao na aerodrom. Preuzela ga je špediterska kompanija i potpisala u moje ime. Bio sam u čekaonici VMC-a kad su me zvali i nervozno sam tražio mesto gde će moj glas najmanje odzvanjati, a gde ću čuti ako dođem na red. Kako kaže podnaslov Mausa II, ‘i tu su počele moje nevolje’ (samo nije toliko tragično, ni blizu).

Iz pristojnosti sam eufemizirao naziv te špediterske kompanije. (UPS International)

‘Gospodin Buha?’

‘Da…’

‘Mi smo iz Službe za brzo dostavljanje pošiljki. Stigao vam je paket iz Amerike ovde na aerodrom.’

‘O, sjajno.’

‘Nego, za carinjenje, šta ćemo? Hoćete da vam mi ocarinimo?’

‘Hm….. pa da’

‘Dobro. Naša usluga je 4500, carina će biti par hiljada, znači ukupno oko 7-8 hiljada.’

‘7-8000?! Ali ja sam već platio 50 i nešto dolara poštarinu!’

‘Hm, da.., jeste.’

‘Znači, još carina par hiljada.’

‘Mhm…’

‘Dobro je…’

I bio sam miran do sutra, jer mi je bilo drago da sam se sporazumeo sa tako finim ljudima. Sutradan su me zvali da mi potvrde vreme dostave u stan.

‘Dobar dan, gospodine Buho. Samo da vam potvrdimo da vam pošiljka stiže na vrata u ponedeljak i da još treba da doplatite 7300’

‘Kako opet sedam hiljada?’

‘4500 je fiksna carinska usluga, 2500 carina i 300 takse.’

‘Čekajte, šta je sad carinska usluga?’

‘To je fiksna tarifa carinjenja robe.’

‘Ništa o tome nisam našao u zakonu u carini.’

‘To je naša usluga. Fiksna je.’

‘I to se naplaćuje bilo da je roba 10 ili 1000 dolara?’

‘Da.’

‘Što znači da su me za paket u vrednosti od oko 70 dolara, takse izašle još 150?!!’

‘Mhm. Trebalo je da se raspitate. Sledeći put se raspitajte.’

‘Ok, hvala….’

Našao sam okolni put da se raspitam šta ja to u stvari plaćam, jer znam tih nekoliko ljudi koji su naručivali stvari preko interneta i niko nije plaćao državi carinsku uslugu.

To je zato što to nije državna taksa. Carinsku uslugu naplaćuje Služba za brzo dostavljanje pošiljki da bi ONI umesto TEBE otišli i baktali se oko carinjenja TVOJE robe. Koliko dugo sam čekao taj paket, najmanji problem bi mi bio da se bakćem oko carinjenja.