Архива | фебруар, 2010

lomo smena, jul 2009

15 феб

 

Advertisements

altisa altix, maj 2009

15 феб

o navici

15 феб

Kako je bila subota, krenuo sam kod Baka-Ane na vikend. To je već bila navika koju nam je spontano nametnula, jer je od mladosti vikendom primala goste. Tačnije, od perioda kada je počela da ugošćava beskućnike. Deda Lav je preko radne nedelje bio u kasarni, na dežurstvu, terenu ili vojnim vežbama, što je baka koristila kao svoje vreme za Posao. Vikendom su oboje bili kod kuće i tada su spremali ručak za porodicu i prijatelje, pošto je baka bila izvrstan domaćin, a dedi je bilo svejedno. To ’svejedno’ se tokom večeri pretvaralo u samodovoljne egocentrične monologe, koje su gosti uz bakine sugestije naučili da ignorišu.

Od kada je u penziji redovno dolazim subotom u goste. U njenom slučaju, penzija je počela od kad je gradska administracija registrovala da je oficir Lav na spisku ljudi koji se nisu vratili iz poslednjeg međugradskog rata i da njegova penzija pripada udovici. Tokom tih vikenda posmatram baku kako radi stvari koje ne umem, kao što su održavanje domaćinstva, a pomažem u stvarima u kojima sam vešt – majstorisanje čekićem i šrafcigerom. Baka je uvek savršeno pogađala kad je vreme za posluživanje ručka, bivajući na čudan način u dosluhu sa mojim stomakom i preostalom energijom. Osim u vrhunskoj hrani, uživao sam u bakinim pričama sa Posla. Beskućnici su, kaže, nesređeni ljudi, ne obavezno nesrećni, navikli na odbacivanje od društva, ali ako se ne postaviš kao neko kome moraju da budu zahvalni gostoprimstvom, dopuštaju sebi da ispolje pravu ličnost. Kako je kroz bakinu kuću prošlo previše ljudi da bi im zapamtila broj, jednako tome je bilo i zanimljivih životnih priča, tako da sam gotovo svakog vikenda mogao da čujem i nešto sveže. Napominjem gotovo svakog, pošto baka nije imala problem da priče ispriča po nebrojeni put, po savršenom činjeničnom redosledu i to bi započinjala na specifičan način – sintagmom ‘a da li sam ti pričala o’, na šta bih ja rekao da jeste, na način koji sugeriše da nemam potrebu ponovo da je čujem, na šta bi ona klimnula glavom i ponovo je ispričala, do detalja isto, uključujuči i to da bi se uvek nasmejala na istim ključnim mestima.

Danas sam je zamolio da mi priča o dedi Lavu. Uobičajeno oduševljenje svešću da će ispričati priču je izostalo na koji trenutak. Nije imala problem da priča o tome, prosto je želela da uhvati dah. Gledala je u ruke na kolenima neko vreme, uhvatila dah i rekla da je navika gadna stvar.

Lav je preko nedelje obavezno bio van kuće, vraćajući se tek da prespava i to dovoljno kasno noću da je Ana već dugo bila u krevetu. Vremenom je osetila veću potrebu za njim od vikend-druženja, ako ništa, bar da ga pita kakav mu je bio dan, shvativši da uglavnom ne zna ništa o njegovom poslu.

Otkrivši da ne poznaje sve Lavove bitne životne aspekte, rešila je da ga sačekuje svaku noć, kad god on stizao. Na njeno iznenađenje, Lavu je trebalo desetak minuta da otvori vrata, uđe, zatim pogodi sto par metara dalje, zatim stolicu i sedne. Frižider je bio odmah pored stola, tako da je neverovatno vešto uspevao da ga otvori i dohvati pivo, pogotovo u odnosu na to koliko vešto je ulazio u kuću. Iz ovih sesija je Ana otkrila neke nove stvari o Lavu. Da ne može da razume dve trećine reči koje joj govori, ali da, budući da Lav ima ograničen broj tema za razgovor i ograničen broj reči kojima bi ih komentarisao, može da sklopi smisao o čemu govori. Što se nažalost svodilo na Lavova uputsva Ani da ode na spavanje, da ne treba da je bude briga gde je bio i šta se dešavalo tamo i da bi trebalo da ućuti i da ode na spavanje i da ućuti. Otprilike jutro posle neke od ovih sesija, ona je odlučila da nešto uradi sa svojim dnevnim vremenom i polako počela da ugošćava beskućnike. Prvo jednog koji je na njenim vratima tražio pomoć u hrani ili bilo čemu, a posle dobijenog prenoćišta u šupi iza kuće, po preporuci počeo da dovodi prijatelje, a oni svoje. Sreća ja bila što je Lav preko nedelje bio dovoljno pijan da ne obilazi šupu niti bilo šta van kuće, a da su beskućnici bili dovoljno disciplinovani da ako večeras nema mesta u šupi, dođu drugi dan. Kako je davala sebi oduška preko nedelje, zaboravljajući Lavovo noćno ponašanje, bila je u savršenom stanju da mu se posveti vikendom, jer je Lav tada bio sve vreme kod kuće i pružao najbolje od sebe. Vremenom se takav način života pretvorio u kolotečinu, ali joj to nije smetalo, jer je otkrila način da savršeno uživa u čoveku sa kojim će provesti život.

Prošlo je dosta godina takvog života, a da to Lavu ni Ani nije smetalo. Tog dana je neko zakucao na vrata, na šta se Ana navikla očekujući beskućnike. Otvorila je vrata oficiru Vuku. Nije bio nasmejan kao inače, bio je u unifomi i pustila ga je u kuću, pa za sto i poslužila ga. Rekao je da ga to izjeda već neko vreme i da on zna da mu je on najbolji prijatelj, ali da ne može više da izdrži, pošto mu je i ona draga. Ana se nije snašla u moru zamenica i zamolila ga je da bude precizniji. Vuk je nastavljao sa digresijama i nepotpunim rečenicama, kao uvek kad je nekom teško da kaže neku veliku stvar direktno, koliko god ona bila već rešena i koliko god je sagovornik neće shvatiti pre nego što je izgovoriš. Rekao je da mu je Ana draga jer je zna dugo, ali da mora da joj kaže da se Lav već dosta meseci nedolično ponaša, ne samo za oficira, već i za čoveka. Ana je rekla da zna to i da to traje godinama i da je ona našla način da se izbori sa tim. Zatim je Vuk rekao da ne misli na pijanstva, već da se Lav viđa sa jednom devojkom iz kasarne i da je to počelo pre tih ‘dosta meseci’ od kada je ženama dozvoljeno da krenu u vojsku. Ana je sedela i gledala u ruke na kolenima neko vreme. Vuk je gledao u nju par minuta i niko od njih dvoje nije ništa rekao za to vreme. Izvinio joj se što to saznaje od njega, ali da misli da je bilo bitno da joj to kaže, ustao od stola, poljubio u obraz, premestio kapu sa skupljene podlaktice na glavu i sam se ispratio napolje.

Sačekala ga je to veče u skoro istoj pozi u kojoj ju je Vuk ostavio. On je izveo svoj ritual do stola, zahvat sa frižiderom i pogledao u nju, pitajući je što je tako ozbiljna. Ona ga je pitala za tu devojku, on je probao da porekne, ali ga je motorika jezika izdavala, pa je rešio da ućuti, pogleda u pod pa u nju. Prvo ju je gledao ponosno, kao i inače, sa stavom ‘šta te briga šta ja radim’ u očima, ali pošto njen pogled nije popuštao, njegov se pretvorio u pokorni i snuždeni. U retkom dodiru samog sebe sa emocijom, prozborio je ‘izvini’. Baka Ana mi je tad rekla da je neverovatna stvar da ima refleksnu potrebu da kaže ‘u redu je’ kad god joj neko kaže ‘izvini’, ali da tad prosto nije mogla. Dodala je i da pretpostavlja da to zavisi od situacije, kao što je bila ova. S obzirom da je već proplakala to popodne, nervirala se i besnela, samo je otišla na spavanje, ne rekavši više ništa. Ne zna koliko je Lav još bio budan ni šta je radio, ali nije ni osećala da je zanima.

Ujutru je on već otišao na posao, kada je ona ustala. Bila je svesna da je dovoljno povređena da je istovremeno boli u grudima i da joj nije stalo do njega. Problem je što prvo osećanje opseda, a drugo na neki način oslobađa, jer je lakše mrzeti nego ne biti siguran da li nekog voliš, samo što se zajedno ne potiru i ne dovode ka ravnoteži, nego funkcionišu paralelno i razdiru osobu. Problem je takođe bio taj što ona više nije uživala u udomljavanju beskućnika, jer je ona to više radila da bi nekom velikom stvari skrenula misli sa problema sa voljenom osobom. Navika je gadna stvar, rekla je. Iako je mogla da svoj dnevni Posao iskoristi u skretanju misli sa novog i ozbiljnijeg problema, shvatila je da je ta rutina već fokusirana i da ne ume da joj preinači svrhu. Tog vikenda nije ni pravila nedeljni ručak, već je krenula u šetnju šumom rano ujutru, pre nego što bi se Lav probudio. Nije se vratila do ponedeljka ujutru, a noćila je u vreći za spavanje koju je ponela i preko koje je brižljivo prebacivala šumsko lišće i granje tokom tog vikenda, što joj je smirivalo živce. Htela je prosto da ode i uradi nešto čudno i drastično, tako da su dve noći pod takvom neobičnom instalacijom učinile ono što je želela. Posle dva dana nerazmišljanja o bukvalno ni o čemu, pustila je mozak da sam preuredi svoje misli i od ponedeljka nastavila sa svojom rutinom, uključujući i ručak predstojećeg vikenda, a Lava je ignorisala u svim aspektima komplikovanijim od najpovršnije komunikacije.

Kroz par meseci, bilo je očigledno da se Ana ipak nije samo ugojila, jer joj je jedino stomak porastao. Iako je bio svestan da već dugo nisu imali intiman odnos, bar dovoljno dugo da bi u tom slučaju Ana odavno morala imati taj stomak, ništa nije rekao. Oficirski ponos je bio apsolutno nemoćan pred ženom. Kada je kroz još par meseci Ana rodila ćerkicu, Lav takođe nije ništa rekao. Ana mu je prećutno dopustila da igra ulogu tate, tako da se on radovao svojoj ćerki. Podizali su je kao svoju, kao što je baka-Anina i bila, a mala devojčica je počela posredno ponovo da produbljuje odnos između svojih roditelja.

Ana je nastavila sa svojim Poslom, mala Maja je vremenom za to saznala, a Lav je, otkrivši uz roditeljstvo novi način sagledavanja i analize stvari, počeo prvo da naslućuje, a onda i otkrije Dom za beskućnike, ali ništa nije rekao. Dosta kasnije će ovo otkriće iskoristiti kao razlog da ode iz kuće i odvede ćerku sa sobom, kada je pritisak oficirskog društva u kantini postao nesnosan. Ogovarali su ga iza leđa, dobacivali mu stvari koje su van konteksta delovale neodređeno i onda se valjali od smeha kada ih Lav nije razumeo. Da žena radi nešto bez muškarčevog znanja je bilo smatrano sramotom u tim krugovima, tako da je Lav morao da se pretvara da ne zna ništa o tome. Takođe, budući da mu je među kolegama ponovo počeo da raste oficirski ponos, odabrao je trenutak u periodu kada su provokacije dostizale zenit trpeljivosti i rešio da odjuri kući i napravi svojevrsnu dramu, odvukavši sebe i dete sa sobom, čime je pokazao da se i kod njega zna ko je odgovoran i rukovodi stvarima.

*

Baka Ana je bila iscrpljena posle priče, ali je me je vrlo brzo pogedala puna nekog čežnjivog zadovoljstva. Rekla mi je da nikom do sad nije ispričala celu priču, sa svim detaljima i detaljnim osećanjima, kao i da ja imam prirodan talenat za slušanje ljudi, tako da sam izvukao na kraju dva komplimenta. Ostatak vikenda je bio običniji nego inače, jer smo oboje na svoj način nezavisno razmišljali o delovima priče. Pokupio sam se u nedelju uveče i po prvi put mi nije bilo žao što ne mogu da ostanem još, s obzirom da je ovo prvi vikend-ručak koji sam osećao zaokruženim. I bilo mi je izuzetno drago što sam postao bliži sa bliskom osobom, misleći da je to nemoguće, prosto, ako se znamo toliko dugo.