Архива | март, 2010

decembar

19 мар

Pre par dana mi je umrla baka. Dva dana kasnije je bila sahrana. Baka je slavila slavu, Božić i verovala u Boga i to je za nju bilo sasvim dovoljno od pravoslavlja. Dijagnostifikovan joj je rak oko sedam meseci pre nego što će umreti, a negde u to vreme joj je umrla i rođena sestra. U narednom periodu je samo gasila po jednu životnu aktivnost, a zatim i sebe. Fizička distanciranost od roditelja mi je dozvolila da ne budem sto posto aktivan u dežurstvu u babinom stanu u vreme kad već nije izlazila iz kreveta. Bez obzira na moju svest, tek kad je sve bilo gotovo sam shvatio da sam ja sve to vreme razmišljao o njoj. U tih par dana od njene smrti do sahrane, proživeo sam emocionalno pražnjenje, kakvo ljudi inače doživljavaju. Plakao sam i osećao se kao prazna školjka od iscrpljenosti.

U kapeli smo stajali majka i tetka, njene ćerke, otac i teča, zetovi, brat i ja. Tako iscrpljen sam ograničio sebi mogućnost prekomernog analiziranja očiglednih stvari i situacija, zbog kojih umem da padnem u depresiju. Zbog toga, stojeći u kapeli, nisam mogao da se otmem utisku kako je Pogreb biznis. Pred grobljem sam video čoveka koji prodaje cveće i razmišljao da je sasvim moguće da je sinoć rekao svojoj ženi kako ga mrzi da ide sutra na jebeni posao.

Par minuta pre pola dva su ušli pop i crkvenjak. Pop je pogledao na sat i pitao nas ‘je l’ možemo da počnemo?’ i počeo opelo. Pažljivo sam slušao šta je govorio za to vreme i shvatio par stvari.

Ako uzmemo da su to citati iz Biblije, u koju sam pasivno upućen, to znači da je hrišćanstvo bazirano na ljudskosti. Pop je u jednom trenutku rekao da je normalno da svaki čovek zgreši, a da je samo Bog bezgrešan, kome se obraća tokom opela. Zato se tokom opela Bog moli da oprosti grehe pokojniku. Što znači da inicijalno religija podrazumeva da čovek ima opciju da prekrši pravila smrtnih grehova, a jedino što je bitno je kakve su mu pri tome bile namere. U skladu s tim, pop napominje da se gresi opraštaju ljudima koji su činili i mislili dobro, odnosno da je pokojnik trenutno u limbu gde se procenjuju namere njegovih grehova. Kad god ljudi osmisle način da olakšaju sebi deo života, javiće se drugi deo ljudi koji će to da zloupotrebi, kao u situaciji religije, politike i dinamita.

*

Ne volim sahrane. Svoju tugu osećam i van groblja i svoje poštovanje sam već u sebi iskazao. Manje od sahrane volim odlaske na groblje povodom četrdeset dana. Okupili su se ponovo prijatelji i mi familija, neki su bili iskreno smrvljeni, a neki su iskazivali nama poštovanje, jer su nam prijatelji i to je jako lepo i to tako treba. Ponovo su došli isti pop i crkvenjak. Bilo je odvratno hladno i duvao je vetar. Njih dvojica su izveli uglavnom isti ritual kao sa sahrane, crkvenjak je prekrštavanjem davao znak ostalima u kom trenutku i oni to treba da urade. Moj tata, brat, teča i ja smo stajali iza spomenika, preko puta njih dvojice i nismo se nijednom preksrtili jer ne verujemo, neiskreno bi bilo suprotno. Na samom kraju službe, pop je uradio nešto nepredviđeno.  Započeo je spontanu priču o prijateljstvu, bliskosti i porodici i zašto su te stvari bitne i na koji način mi tražimo jedni druge, ogrćući to verom i akcentujući pogledom u nas četvoricu. Konverzija je trajala duže od službe i niko od prisutnih nije davao jasne znake da mu je išta neobično, osim što su im pogledi postajali staklastiji, kapci spušteni na pola, a glave koje su im klonule su pridizali naglim trzajima.

Kasnije, na ručku, usred veselja, jedan od mojih ujaka se obratio mom teči, započevši rečenicu veselom psovkom i zatim ‘pa zar nisi mogao odmah da se prekrstiš pa da idemo kući?!’, izazvavši opšti smeh.

*

Prošao je period koncentrovanog bola, prošao je period bola nedostajanja i završavao se period racionalnog bola. Moji roditelji i tetka i teča su rešili da izdaju stan minimalno namešten. Došao sam trećeg dana raspremanja da im pomognem da proberu i izbace suvišne stvari. Gomile prastarog nameštaja, polustabilni trokrilni orman, neinteresantne knjige i tumači snova, neke moje i bratovljeve gluposti od kad smo bili klinci. Od relativno skoro sam počeo da uživam u bacanju nepotrebnih stvari. Tog dana sam pobacao devedeset posto ranog detinjstva. Sačuvao sam jedino mali žuti bedž sa logom betmena, jedino što me jako podseća na detinjstvo i dan kada me je tata prvi put vodio u lokalni bioskop da gledam taj film. Taj bedž mi budi i neki setni miris u glavi i nosio sam ga na košulji ceo sutrašnji dan.

Kako je baka gasila svoje životne funkcije pre više od pola godine, na isti način smo mi raslojavali već poslednju uređenu stvar u njenom životu. Novi raspored nameštaja je dovoljan da se stan učini tuđim, a njen stan sada nije izgledao ničiji. Novi elementi u kupatilu, novi dušek na krevetu, urolani tepisi, kuhinjski pribor i aparati po kutijama. Sada kad filmski zamišljam tu scenu, zamišljam slowmotion total, gde ljudi sa emocijama svedenim na minimum mehanički zaokružuju nečiji život.

Kroz dve nedelje su se uselili novi stanari i stan je počeo ispočetka. Ja imam novi mikser, fen, tepih i prelepu starinsku uspravnu lampu. Oni su takođe počeli nov život.