Архива | децембар, 2010

poljana

28 дец

Bili smo na velikoj poljani na koju se izađe odmah posle kasa našeg lokalnog supermarketa i sedeli na travi. Taj supermarket je jedino što je više od trave na celoj poljani, drveće se odavno odselilo na susednu, tako da smo ga mi najviše voleli i oko njega organizovali veći deo dana. Debeli gospodin Miloš je bio majstor električar u našem kraju i upravo sam ga gledao kako mi pričvršćuje gomile efekata za gitaru na veliku tešku dasku. Takve stvari mogu da se kupe u prodavnicama, ali ja sam voleo da imam napravljene stvari. Gospodin Miloš ne zna za šta služi koji efekat, ali zna za šta služe šrafovi i bušilica i ceni stvari raspoređene pod pravim uglom. Već se bilo uveliko smračilo dok sam ga gledao kako kucka i povezuje, a ljudi su kao gomile mrava vršljali po toj poljani u svim pravcima vukući kese iz supermarketa. Lep je to prizor jer je ovo bilo jedno od prvih letnjih večeri i ja sam sedeo na travi.

Poljanu su okruživala brda, na čijem vrhu je rasla šuma, koja je imala neverovatno uredno ujednačene vrhove, ograničavajući visinu brda i predstavljajući horizontalnu vizuelnu granicu našeg mesta. Skrenuo sam pogled na šumu sa table gospodina Miloša i od vrhova šume naviše se nastavljalo jedno od prvih ovogodišnjih vedrih noćnih neba.

Iznenada, sa desne strane neba sam u istom trenutku video sjajan ogromni bljesak supernove i zvezdu padalicu, koja se previše sporo kretala. Zatim se ta zvezda pretvorila u dve, pa četiri, pa sedam zvezda, pa u farove tri aviona. Leteli su previše nisko i u trenutku sam pomislio da zaprašuju komarce, ali kako su se približili video sam da imaju oblik ratnih aviona koje sam video u crtežima jednog drugara i počeli su besno da kruže, pa su brzo zaokrenuli iza brda i počeli da bacaju bombe, koje su po kašnjenju zvuka bile dovoljno daleko, ali dovoljno glasno da sam se paralisao od iznenađenja i straha. Jedna žena je istrčala levo od supermarketa i panično urlala da su upravo na radiju rekli da su to englezi i da su nas dovoljno ranije upozorili da će izvršiti napad i da nije njihova krivica što se u našoj državi radio-talasi i dalje presporo kreću. Tako da nismo stigli da se pripremimo, ali srećom, bombardovali su samo barake iza brda, što je bilo dovoljno izvan našeg vidokruga i pažnje da nas je dovoljno kratko bilo briga. Tada sam primetio da je gospodin Miloš prikucao i gomile pedala koje nisu bile moje i zamolio sam ga da ih odstrani sa table jer moram da ih vratim. Ljudi sa kesama na sred poljane se nisu bili razbežali pri naletu bombardera, već samo skamenili, ali kad su shvatili da lična opasnost ne postoji nastavili su u svojim pravcima. Zaglušujući besovi engleskih aviona su prašili u daljini, a mi smo se posvetili simfoniji barkod čitača i prvih letnjih mrmljanja.

nogomet kutijama

23 дец

Kurirske službe u Srbiji izgleda ne služe ničemu. Hteo sam da pošaljem svoj veliki CRT monitor od 23 kg u Niš, dečku kome sam ga prodao. Prva stvar, nijedna kurirska služba ne obezbeđuje nikakvo pakovanje osim koverti, nego moraš da improvizuješ. Drugo, oni ti ne garantuju bezbednost lomljivih stvari (!). Kurir koji je došao da pokupi paket je bio fin, ali sam ispizdeo na organizaciju unutar službe o kojoj mi je pričao.

– Evo ga paket ovde. Vidi, ja sam ga upakovao najbolje što sam umeo. Umotao sam u najlon za krečenje, stavio sunđer na ekran, zaštitio sa dve svezastodvadesetdinara kutije i oblepio gafer trakom.

– Vidi, to ti nije adekvatno pakovanje, moram to ovde da navedem.

– Pa dobro, znam da nije.

– Uf zajebano je to. Ne bih ja to da nosim.

– Kako nećeš da nosiš?

– Pa jedino ako insistiraš. Moram ovde da stavim da šalješ na sopstvenu odgovornost.

– Kako na sopstvenu?! Šta to sad znači? Pa valjda će kuriri da dovoljno paze, piše ovolikim slovima da je vrlo lomljivo. Jebote, sve što treba da urade je da polako spute paket, obezbede ga od truckanja u kombiju i polako ga iznesu.

– Znam, brate, ali ovo ti je zemlja Srbija

– Pa šta ako je?! Zar nije osnovna stvar o kojoj treba da vodite računa bezbedno rukovanje robom?!

– Pa, joj, znaš kako je..

– Jebote, samo im reci da paze.

– Staviću nalepnicu ’lomljivo’

– Dobro, ok, šaljem ovo na sopstvenu odgovornost, šta sad. Hajde mi sad reci za sledeći put, kad vi već ne obezbeđujete, gde mogu da nađem ili kupim kutiju?

– Znaš kako, najbolje ti je da odeš u Maxi i tražiš im neku sa stiroporom.

– (ključam)

– Ali ja bih ti preporučio da više ne šalješ ovakve pakete.

– PA KAKO DA GA PRENESEM NEGDE? Da probam da ga uguram u cd-rom i pošaljem netom?

– Slušaj, možeš da veruješ ovima u Beogradu, ali ko zna šta će da rade ovi u Nišu. Znaš kako mogu da ti pomognem, pošaljemo mi da stigne danas, onda ide našim kombijem i trebalo bi da je bezbednije. Ako bismo slali sutra onda bi išlo kamionom.

– (penim i zamišljam taj sutrašnji kamion na čijem dnu je moj monitor, preko toga veš mašina, žirafa i gajba Jelena).
U redu… ok jebote… danas onda.

I za šta onda služe kurirske službe? Da mi je svejedno kako će da tertiraju paket ugurao bih ga u poštansko sanduče ili dao 200 dinara vozaču autobusa. Ovako te za uslugu od 1000 dinara ubeđuju da neće imati nikakvu odgovornost ako se bilo šta desi. Stići će danas, zato se i zove express usluga, ali to je izgleda sve. Ponašaju se kao i mobilni operateri kad ti pošalju prekomerno veliki račun, ako se buniš onda isprave uz izvinjenje, a ako platiš nikom ništa. I gde da kupim kutiju, stvarno? Zašto se slikaju onda na sopstvenim reklamama onako veseli i spretni sa ogromnim paketima na kojima im stoji logo? Ako sam ja nešto pogrešno ukapirao, voleo bih da mi neko objasni.

zorkii 4, zima 2010

17 дец