Архива | август, 2012

hodam unazad

2 авг

Bilo je odvratno hladno tog dana – onakav vrhunac zime kakav ne može biti romantičan ni najvrelijeg dana leta. Ne sećam se da li smo nekog sahranjivali ili se okupljali zbog slave, ali na parking ispred zgrade je izašao onoliko različit sastav rodbine kakav se može sresti samo na sličnim zajedničkim sadržaocima.

Iako sam već bio ispred svoje zgrade, iz potpuno nejasnog razloga sam pošao za strinom u kola. Ponudila se da me odveze kao kada smo ovakva okupljanja pravili kod mojih roditelja, pa sam, po automatizmu, pristao. Kakav god da je povod okupljanja bio, na početku je zaboravljen i veče se očekivano oteglo, što je rezultiralo mojom omamljenošću u toplim kolima. Strina je govorila na način koji od mene nije iziskivao bilo kakvu reakciju, tako da sam uspeo da zapamtim samo nekoliko mutnih fragmenata razgovora između mojih višeminutnih treptaja. Najjasnije se sećam opisa njene patnje u prisustvu verbalnih snobova. Govorila je kako bi uzela pušku i sasula šaku olovne interpunkcije na poluintelektualce koji smatraju da je samo nedorečenost dovoljna za poetičnost. Rekla je, takođe, da ne podnosi kada neko od svih postojećih sinonima izabere onaj od najviše slova. Recimo, papirnate maramice. Ona bi ih uvek tražila koristeći samo imenicu, nije videla potrebu za tim snobovskim verbalnim proseravanjem. Čovek sa zadnjeg sedišta se nagnuo iznad naših ramena, a svetlo sa kontrolne table mu je osvetljavalo samo mali deo lica. Rekao je da on, recimo, takve prideve vrlo rado koristi jer voli eksploziju u ustima. Takođe, uživa u rečima koje bi sjajno prošle kao brzalice jer mu se sviđa kad mu bride jezik i usne. Ukočili smo se zamišljeno svako u svom položaju narednih par minuta. Strina je još par trenutaka nastavila da vozi polunamršteno, a zatim prstom u vazduhu napravila mali kvadratni pokret smestivši ovog čoveka u izuzetak. Uopšte se ne sećam kada je on ušao u kola.

„Kao da je sama tabu“ bilo je sledeće što sam čuo kroz polusan. Iako nisam znao ko je onaj čovek i zašto nam izgleda tako blisko, dopadala mi se  njegova neposrednost,  jer mi je vrlo rado prepričao deo upravo završenog razgovora u kome je moja strina bila frustrirana intelektualcima koji prenaglašavaju izgovor reči tabu kao da je sama tabu. Trgao sam se iz kratkog sna kada je strina nad kolima uspostavljala kontrolu koju je izgubila dok je teatralno gestikulirala navodnike nad intelektualcima.

Ono čega se, pored toga, sećam je da je moj sledeći treptaj potrajao dovoljno dugo da propustim uvod sledeće strinine priče. Čovek sa zadnjeg sedišta je počeo da zrači svojim slabo osvetljenim licem, koje je već postalo deo njegovog karaktera, i kroz poluotvorene oči i potpuno zbunjeno ugriženu donju usnu, jasno sam video sponu između njih dvoje. Govorila je o lepoj usamljenosti na slabo osvetljenim autoputevima posle ponoći, gde uglavnom ne vidiš više od desetak metara ispred i oko sebe, ali juriš pun poverenja u autoput. Posebno se prisetila jednog povratka iz obližnjeg grada, u dva ujutru, usred grozne magle. Minutima je bila potpuno sama u kosmosu, bez ikakvih vidljivih granica oko sebe, kada je, na trenutak, počelo da se pojavljuje malo rastuće svetlo na nejasnom horizontu. Čim je auto iz suprotnog smera prišao dovoljno blizu, on raspali dugim svetlima svaku kapljicu magle. Strina je taj kosmički trenutak opisala bogojavljanjem, pa se brzo izvinila zbog religijskog rečnika, zatim probala da ga uporedi sa vasionskom pojavom, nekim svemirskim brodom i odmah odustala od ikakvog poređenja. Videćete, rekla je.

Nikad nisam voleo tu uspavanost kada treba da sam u nekoj pripravnosti, jer naglo buđenje iz sna u koji nisam primetio da sam upao stvara sličan ubod u grudima kao kad se gradsko napajanje kratko isprazni kroz mene. Sledeći takav nagli ubod me je zatekao potpuno samog za volanom jednog malog forda sa uključenim levim migavcem na otvorenom semaforu, čekajući povoljan momenat za polukružno skretanje. U tom trenutku sam bio samo dve raskrsnice udaljen od kuće i sve je bilo u redu. Imao sam radostan pospani osmeh; levom rukom, nalakćenom na prozor, pridržavao sam volan; desna ruka je spremno mirovala na menjaču izbačenom iz brzine; noga desna na polugasu, dok je leva uživala u par slobodnih minuta. Izgledao sam izuzetno spokojno, umorno spokojno, kao da sam izveo jedan ogroman poduhvat obuzdavanja sopstvenih živaca. Kao uspešno završen proces koji je obuhvatao nekoliko izazovnih segmenata gde se testirala vera u sebe, odnosno njeno samo postojanje. Moji mišići su sada bili opijeni i ispunjavali samo minimum radne obaveze.

Upravo tako sam izgledao kroz zadnje staklo autobusa broj 708 koji je prolazio pored. Sedeo sam sam na tom zadnjem drvenom sedištu, potpuno nezgrapan od količine odeće na sebi, ruku skupljenih između butina. Mutno sam video donje delove jedva osvetljenog autobusa, ali nisam mogao ponovo da nameštam kapu. Bila mi je velika, ali je sprečavala da mi se na glavi napravi mali skijaški centar. Ford koji se smanjivao u perspektivi je stajao na semaforu iščekujući svoj trenutak da odluta u suprotnom smeru, dok je autobus žurio ka malom kružnom toku, kako bi skrenuo desno u dugačku, pravu ulicu. Došao mi je kao spas dok sam na tom drndavom zadnjem sedištu tražio neki detalj koji bi mi fiktivno držao pažnju, ne bih li sugerisao čoveku pored mene da mi telesni signali trenutno ne odaju mogućnost interesovanja ni za šta drugo. Autobus je takođe bio odvratno hladan, jer se o autobusima koji voze ka periferiji ne vodi jednako računa kao o onima koji prolaze kroz centar grada.

Nikakvi zakoni prirode, društveni kodeksi, niti govori tela nisu bili dovoljno razgovetni za čoveka koji je sedeo pored mene. Lice mu je bilo tamno ili prljavo, sa bradom, a ja sam mu zamislio svetle, zelene oči kao kontrast, jer je svetlo u autobusu bilo previše bedno da bih zaista mogao da ih vidim. Ono što sam vremenom naučio je da, pri slučajnim susretima sa razgovorljivim osobama, izbegavam kontakt očima. Čim je čovek počeo priču, setio sam se da sam na to zaboravio. Osećao sam se kao mamuran ili pospan. Neracionalan, u svakom slučaju. Koncentracija mi je ležala u telu pritisnuta nedostatkom ili viškom nečega, računao sam da ću shvatiti kasnije kad budem pozovao majku.

Čovek je imao svoje dileme koje je retorički hteo da mi predstavi. Pitao se zašto svi ljudi moraju da hodaju pravo? Koju god putanju da izaberu oni će hodati pravo, niko neće izabrati da skrene sa pravca idući postrance ili se vraćati hodajući unazad. Zašto ljudi za promenu nekada ne bi hodali unazad? Konformizam otpočinje kroz najbezazlenija ponašanja. Svima je potrebno da nesvesno prate isti tok. Ako bi u glavnoj pešačkoj ulici videla čoveka koji hoda unazad, većina ljudi bi pomislila da je kompletna budala ili željan pažnje, ali takvo kretanje će njega i dalje dovesti do cilja, jedino će mu se perspektiva protresti iz naviknute – kao kada počneš da otkrivaš detalje na zgradama, iznad butika i lokala, kao kada se u bioskopu iz prvog reda okreneš i gledaš koncentrisana lica ljudi. Ljudi se plaše hodanja unazad jer podsvesno ne žele da se suočavaju ni sa delom prošlosti. Evo, ja lično se ne bih vratio ni stanicu ranije. Ovaj autobus vozi u krug i ja sam ove detalje video hiljadu puta kako nailaze uvek istim redosledom, ali svaki put sam ja bio drugačiji, moja telesna hemija je imala drugačiji odnos, razmišljanja su mi se nadgrađivala na nadgrađena razmišljanja i imam pasivni osećaj da stalno napredujem. Tako da se ne bih vratio ni treptaj, ali mi je uvek bilo uzbudljivo da gledam šta sam prošao i od čega se udaljavam. Zato ja hodam unazad.

Do kraja priče sam već svojevoljno počeo da ga gledam u oči. Počeo sam da ramišljam da je to što osećam kako mi je telo podeljeno na kvadrate i da mi je, do ovog trenutka, par kvadrata međusobno zamenilo mesta – posledica promene percepcije. Tako da sam izašao na sledećoj stanici i poluokrenut, poluosmehom pozdravio otkrovitelja. Pluća su mi bila skoro potpuno prazna i osećao sam se kao balon, ali sam se već navikao da ne umem sam da rešim ta iznenadna stanja. U jednom trenutku sam prešao prag svog pasivnog racionalnog besa i rešio da pozovem majku.

– Hej, gde si?

– Izašao iz nekog groznog autobusa koji ide u krug. Nemam pojma gde sam.

– Šta ti se desilo?

– Ne znam više ni to. Pluća su mi opet kao balon.

– Auh… to su kolekcionari kreveta.

– Mm… Šta?

– …kolekcionari kreveta.

– Majko, jebote, šta to znači?

– Znači da si opet zaspao negde.

Bez obzira na to što nisam znao gde sam izašao, kada sam skrenuo u ulicu levo bio sam ponovo na svom parkingu. To je značilo da ću vrlo brzo biti kod kuće, što je i bilo tačno, a u stanu je sve bilo kako sam ostavio. Dvadeset sedam tanjira i čaša za vino iscrpljeno je čekalo da bude osveženo i spremno za neko sledeće tradicionalno okupljanje, ali kada sam posle prvog sumnjivog detalja pogledao po kući, shvatio sam da stvarno nemam mesto na koje mogu da legnem. Oduvek nisam podnosio očekivane stvari, uključujuči okupljanja koja su više deo protokola nego iskrenosti, ali nisam verovao da neću moći da se odmorim. Stojeći u dovratku, prešao sam preko sada prazne spavaće sobe da gledam kroz prozor. Ako me je nešto smirivalo u životu, to su bile težnje, a hladna maglovita noć je kao težnja ka svežem savršeno pogodila vreme kada će da padne. Otišao sam po crno vino iz frižidera i vratio se da gledam u maglu. Imao sam sreću da prozor gleda direktno na ulicu. Doprinos opuštajućem efektu su imali ljudi i automobili u svojoj repetitivnom cikličnom životu. Dosta kasnije, u sred noći je u ulicu pokušavao da uđe ogromni kamion, deo arsenala koji je srušio staru kuću i sada gradi zgradu na uglu, ali s obzirom na nezgrapnost išlo mu je veoma teško. Kada je većina naroda nesvesna u krevetima, on, kao u borbi za život, pokušava da se domogne svoje tačke B, skrećući levo. Napred-nazad, napred-napred-nazad, bio sam fasciniran moćnim vozilom koje je bilo nemoćno pred zatečenom geografijom, tako da sam razrogačio oči sve dok u tom ljuljanju po horizontalnoj osi nije uspeo da se pomakne i pokrene. Skrećući, dostigao je ugao koji se u jednom trenutku poklopio sa osom mog pogleda i njegovi ogomni farovi su me potpuno zaslepili. Filmski, pokrio sam oči šakom i krenuo da hodam unazad da se oporavim, ali istovremeno je praznina u plućima počela da raste i ja sam postao gotovo bestežan, tako da sam poluslep, počeo da lebdim ka plafonu. Blago sam udario leđima malo pored lustera, blago se okrenuo i odvrnuo sijalicu da bih bar u sobi napravio mir.

Advertisements