Архива | октобар, 2013

kako je malo svetla potrebno

25 окт

U jednom trenutku smo otkrili da možemo da pratimo mesec. Odsečeni od elektronskih uređaja, imali smo premalo stvari koje su mogle da nam odvraćaju pažnju od prirode. Sedeli smo na terasi, igrali remi u dvoje, gledali u masline, pazili se mačaka i primetili lep, veliki, tamno narandžasti mesec. Promilio je taman iznad velikog neosvetljenog brda. Bilo je oko pola osam uveče i rešio sam da to zapamtim. Gledajući taj neuprljani prirodni prizor, videli smo da se kreće vidljivom brzinom. Mogli smo slobodno da trepćemo, a da ne propustimo pokret. Takođe smo mogli da pratimo kako se polako izmiče i odvaja od jednog krupnog bora koji čupavo štrči na obodu brda.

Od tada sam se trudio da ga pratim svako veče. Nažalost, kontinuitet je pretio da bude prekinut na samom početku, jer sam već prve sledeće večeri propustio da ispratim izlazak, ali je Mara oko 20h rekla da je on uveliko zauzeo poziciju. Statistika je počela da dobija dovoljno podataka da bi se razvijala.

Sutradan smo ga ponovo čekali uz karte. Sumrak je uveliko prošao, ali meseca nigde. Izašao je tek oko 20:35 i to udaljen od prethodnog mesta za dužinu x, koju smo nazvali ‘oko 500 metara’. To mesto je igrom slučaja bilo tačno između čupavog bora i vrha susednog brda, to jest levo od prvog mesta izlazka. Veče posle toga sam uznemireno šetao po dvorištu pun kafe i u iščekivanju imao dovoljno vremena da izbliza pogledam kako se u dvorištu naše zgrade, na kanapu između dva drveta, suše ribe. Imao sam takođe dovoljno vremena da ispratim u grad par komšija i stvorim utisak unezverenog čudaka koji gleda u nebo očekujući nešto za šta je potrebna vera da bi se videlo. Otkrio sam da iza granice dvorišta nema ničeg osim šiblja i time smo dobii potvrdu jutrošnjih sumnji da je to utočište gde nestaju mačke.

Posle 20:35, procenili smo da će mesec po pravilu kasniti oko pola sata. U novom periodu iščekivanja, posao koji sam sam sebi dodelio mi je bio da, ponovo unezvereno, pazim da mačka ne ušeta kroz vrata i razmišljam o nekoj razumnoj zabavi za kasnije. Kao što je naš vešt analitički um izračunao, vrh susednog brda, za dužinu x dalje od jučerašnjeg mesta, oko 21h je počeo da dobija oreol, za koji se posle dva minuta ispostavilo da prati okruglu glavu. Trebalo mu je tačno pet minuta da se prikaže u punom obliku.

Poslednje večeri sam imao utisak da su se svi osim nas dvojice umorili od ovog neobičnog čina iskazivanja međusobnog poštovanja. Mesec je uzvišeno nebesko telo, koje svojom istrajnošću da večno prati isti put i skromnošću da se pojavljuje u manje uticajnom delu dana, bez odavanja utiska samosažaljenja, entitet vredan jednostranog divljenja, ali sam osećao da je svestan moje pažnje, pretvarajući poštovanje u obostrano. Bio je kraj septembra i kraj našeg ovogodišnjeg letovanja. Oko 21:25, bio je mračniji nego proteklih dana, manje pun i, kao da mu je neko blokirao svetlo, pritisnut s desna.

Poslednje jutro smo pokušali da pratimo sunce. Probudili smo se oko sedam i ubrzo sa kafama sedeli na terasi. Sunce je počelo da izlazi iznad čupavog bora, tačno na onom mestu gde smo prvi put uhvatili mesec u brzini. Probali smo da ga pratimo i imam utisak da se takođe kretalo vidljivom brzinom, samo što smo u ovom slučaju posle par sekundi uzdišući skrenuli pogled i pokušavali da treptajima oteramo ljubičaste tačke. Sunce očigledno ne može da se prati golim očima, jer je prejako za takve stvari. Mesec ima daleko više poštovanja prema svojim pratiocima.

Advertisements