Архива | октобар, 2014

zbog esme

21 окт

Sad sam se setio, išli smo ka Ohridu da snimamo „Bananaribe“. Nas dvojica koji se prvi put vidimo, jedini u kolima, sve vreme desetočasovnog puta koristimo priliku da budemo uzdržani u međusobnom odnosu.

U svakom slučaju, na radiju kreće „Za Esmu“ Bijelog Dugmeta, i ja urliknem, “ej, pa mi sad idemo da snimamo ’Divan dan za bananaribe’, što je takođe pisao Selindžer kao i ’Za Esme’, čiji je naslov Bregović malo pozajmio za ovu pesmu što sad ide! Zamisli, koja je šansa!”

On je gledao u put, okrenuo se ka meni, pogledao još jednom u put i rešio da je to pravac koji će i dalje imati njegovu apsolutnu pažnju.

galerija

16 окт

Moj stan je prepun ljudi i ne prestaju da ulaze. Izgleda da je neki festival u toku. U jednoj od soba mali projektor emituje neki video, a ljudi, dok gledaju, sede po patosu, uglavnom u turskom sedu. Do te sobe vodi hodnik, kao i do svake druge. Stan mi je beo, izgleda kao galerija, ima sobe koje nisam imao do tada, ali mi to ne smeta. Štaviše, imam utisak da bi ljudi po podu, koji ometaju skoro svaki korak, trebalo da mi predstavljaju problem, ali jedan uporni mlaki osećaj, koji, pored melanholične indiferentnosti koju bi ljudi mogli da primete, ipak zaista imam, je nekakvo zadovoljstvo. Van te sobe, ljudi sede i gledaju u razne stvari iznad sebe. Tumaram kroz stan i, dok se obilazim sa ljudima, koji se, igrom slučaja, kreću, klimnem glavom osobama koje smatram organizatorima. Osećam da bi bilo lepo da znaju da je domaćin prostora zadovoljan. Da budem iskren, nelagodnost koja mi lebdi nad ramenima, da ne znam kako je ovaj događaj uopšte nastao, stoji, ali osećaj za odgovornost je uspravna na bedemima.

U jednom trenutku mi zvoni Dimitrije na vratima, zadovoljan sobom, kao i inače. Hodnik u kome stoji je iskrivljen, iza je veliki crveni lift, sa nejasnom grupom ljudi koja stoji ispred njega i za koju nije jasno da li čeka kabinu ili je našla zgodno okupljalište (neki od njih bi čak mogli da imaju čaše u rukama i uživaju u međusobnom razgovoru). Moli me za kofer sa malim crnim helikopterom, jer bi morao da nadgleda jedan događaj, čiji plakat, koji je igra sa dizajnom malih crvenih “Reč i Misao” knjiga, mi se ukazuje levo od njega. Kaže da bi Đorđe, koji se sada polako ukazuje desno od njega, naslonjen nonšalantno na zid, trebalo da upravlja džojstikom, što je džoker karta da bi dobio kofer, iako će on biti taj koji će visiti. Đorđe okrene glavu ka meni i izgleda jako ljut, čak uvređen (jedan je od mojih najboljih prijatelja i imam grižu savesti što se nismo dugo videli). Pitam Dimitrija za šta će im uopšte helikopter, jer na takvim događajima najčešće nema dovoljno prostora za elisu i njen dron ometa ljude, a i nije jebena igračka da se tako zajebava (dan pre toga sam gledao slike sa promo događaja u Knez Mihailovoj za neki aktuelni film, gde se pojavljuje Bane (poznanik) sa foto aparatom i prolazi mi kroz glavu “zašto ja nisam pozvan” (kao i uvek kad vidim da se dešavalo nešto u čemu bih ja mogao ili umeo da učestvujem), pa se odmah ispravim u sebi da na takvim događajima nema dovoljno prostora za elisu i da njen dron ometa ljude), pa se odmah ispravim u sebi da bi možda organizatori iz nekog čudnog razloga želeli neku verbalnu dokumentaciju, čija je uloga najbliža ulozi nekakvog svedoka, za slučaj da zatreba (već par dana mi u glavi stoji griža savesti da nisam verno preneo ono što sam gledajući dokumentovao na “Duhovima podzemnog Beograda”, za šta sam bio plaćen, a na šta je aludirao Sale Mitić, kada je odslušao moje izlaganje, prepričano iz druge ruke). Dimitrije je rekao da će nadgledati oko 5 dana i da će Đorđe biti plaćen (u glavi mi se javljaju cifre nekih uobičajenih dnevnica). Đorđe za sve to vreme zadržava svoj uvređeni izraz lica i polako se okreće ka meni. Kažem Dimitriju nešto, aludirajući da mi već duguju pare od nekog prošlog događaja i raspitujem se za budžet, pokušavajući da bar dobijem nešto za uzvrat, ako ne mogu da ga potpuno odbijem (aluzija na dva noćna nadgledanja, posle kojih sam morao jako da se potrudim da dobijem od njega helikopter nazad i svaki put je kasnio po više sati, prateći to nekakvim nepotrebnim opravdanjima). U glavi mi se provlačilo da ne mogu potpuno da ga odbijem, jer će Đorđe biti onaj u čijim će rukama biti cela stvar. Dimitrije se u svemu ovome doima kao neki producent, koji nametanjem uspeva da pridobije poslove (možda aluzija na isti takav osećaj, koji imam u prethodnim mesecima, bez nametanja, doduše).

Šetam se kasnije kejom, uz koji sada stoji dugački kameni bedem i prilazim stolu da se javim nekom. Za stolom su Lazar Tufegdžić i dečko koji liči na njega. U trenutku se zbunjujem i ne znam kome da priđem, jer samo Lazara poznajem, pa biram da pružim ruku jednom, za koga se istovremeno ispostavlja kao pogrešan, jer gledam preko levog ramena u Lazara, koji se pridiže i namiguje mi (očekujem Lazarov poziv vezan za pisanje priče o Milanki Ratković i njenom humanitarnom radu u poznim životnim godinama). Nastavljam da se šetam kejom i srećem Jovana Kiša u čudnoj šuškavoj naboranoj jakni (u istom izdanju sam ga sreo tri dana ranije na jednom malom koncertu u Domu Omladine) i komentarišemo neku muziku koja se na iznenađenje nekog od nas dvojice dopada onom drugom (aluzija na isti događaj).