Архива | ljudi RSS feed for this section

zbog esme

21 окт

Sad sam se setio, išli smo ka Ohridu da snimamo „Bananaribe“. Nas dvojica koji se prvi put vidimo, jedini u kolima, sve vreme desetočasovnog puta koristimo priliku da budemo uzdržani u međusobnom odnosu.

U svakom slučaju, na radiju kreće „Za Esmu“ Bijelog Dugmeta, i ja urliknem, “ej, pa mi sad idemo da snimamo ’Divan dan za bananaribe’, što je takođe pisao Selindžer kao i ’Za Esme’, čiji je naslov Bregović malo pozajmio za ovu pesmu što sad ide! Zamisli, koja je šansa!”

On je gledao u put, okrenuo se ka meni, pogledao još jednom u put i rešio da je to pravac koji će i dalje imati njegovu apsolutnu pažnju.

Advertisements

kako je malo svetla potrebno

25 окт

U jednom trenutku smo otkrili da možemo da pratimo mesec. Odsečeni od elektronskih uređaja, imali smo premalo stvari koje su mogle da nam odvraćaju pažnju od prirode. Sedeli smo na terasi, igrali remi u dvoje, gledali u masline, pazili se mačaka i primetili lep, veliki, tamno narandžasti mesec. Promilio je taman iznad velikog neosvetljenog brda. Bilo je oko pola osam uveče i rešio sam da to zapamtim. Gledajući taj neuprljani prirodni prizor, videli smo da se kreće vidljivom brzinom. Mogli smo slobodno da trepćemo, a da ne propustimo pokret. Takođe smo mogli da pratimo kako se polako izmiče i odvaja od jednog krupnog bora koji čupavo štrči na obodu brda.

Od tada sam se trudio da ga pratim svako veče. Nažalost, kontinuitet je pretio da bude prekinut na samom početku, jer sam već prve sledeće večeri propustio da ispratim izlazak, ali je Mara oko 20h rekla da je on uveliko zauzeo poziciju. Statistika je počela da dobija dovoljno podataka da bi se razvijala.

Sutradan smo ga ponovo čekali uz karte. Sumrak je uveliko prošao, ali meseca nigde. Izašao je tek oko 20:35 i to udaljen od prethodnog mesta za dužinu x, koju smo nazvali ‘oko 500 metara’. To mesto je igrom slučaja bilo tačno između čupavog bora i vrha susednog brda, to jest levo od prvog mesta izlazka. Veče posle toga sam uznemireno šetao po dvorištu pun kafe i u iščekivanju imao dovoljno vremena da izbliza pogledam kako se u dvorištu naše zgrade, na kanapu između dva drveta, suše ribe. Imao sam takođe dovoljno vremena da ispratim u grad par komšija i stvorim utisak unezverenog čudaka koji gleda u nebo očekujući nešto za šta je potrebna vera da bi se videlo. Otkrio sam da iza granice dvorišta nema ničeg osim šiblja i time smo dobii potvrdu jutrošnjih sumnji da je to utočište gde nestaju mačke.

Posle 20:35, procenili smo da će mesec po pravilu kasniti oko pola sata. U novom periodu iščekivanja, posao koji sam sam sebi dodelio mi je bio da, ponovo unezvereno, pazim da mačka ne ušeta kroz vrata i razmišljam o nekoj razumnoj zabavi za kasnije. Kao što je naš vešt analitički um izračunao, vrh susednog brda, za dužinu x dalje od jučerašnjeg mesta, oko 21h je počeo da dobija oreol, za koji se posle dva minuta ispostavilo da prati okruglu glavu. Trebalo mu je tačno pet minuta da se prikaže u punom obliku.

Poslednje večeri sam imao utisak da su se svi osim nas dvojice umorili od ovog neobičnog čina iskazivanja međusobnog poštovanja. Mesec je uzvišeno nebesko telo, koje svojom istrajnošću da večno prati isti put i skromnošću da se pojavljuje u manje uticajnom delu dana, bez odavanja utiska samosažaljenja, entitet vredan jednostranog divljenja, ali sam osećao da je svestan moje pažnje, pretvarajući poštovanje u obostrano. Bio je kraj septembra i kraj našeg ovogodišnjeg letovanja. Oko 21:25, bio je mračniji nego proteklih dana, manje pun i, kao da mu je neko blokirao svetlo, pritisnut s desna.

Poslednje jutro smo pokušali da pratimo sunce. Probudili smo se oko sedam i ubrzo sa kafama sedeli na terasi. Sunce je počelo da izlazi iznad čupavog bora, tačno na onom mestu gde smo prvi put uhvatili mesec u brzini. Probali smo da ga pratimo i imam utisak da se takođe kretalo vidljivom brzinom, samo što smo u ovom slučaju posle par sekundi uzdišući skrenuli pogled i pokušavali da treptajima oteramo ljubičaste tačke. Sunce očigledno ne može da se prati golim očima, jer je prejako za takve stvari. Mesec ima daleko više poštovanja prema svojim pratiocima.

nogomet kutijama

23 дец

Kurirske službe u Srbiji izgleda ne služe ničemu. Hteo sam da pošaljem svoj veliki CRT monitor od 23 kg u Niš, dečku kome sam ga prodao. Prva stvar, nijedna kurirska služba ne obezbeđuje nikakvo pakovanje osim koverti, nego moraš da improvizuješ. Drugo, oni ti ne garantuju bezbednost lomljivih stvari (!). Kurir koji je došao da pokupi paket je bio fin, ali sam ispizdeo na organizaciju unutar službe o kojoj mi je pričao.

– Evo ga paket ovde. Vidi, ja sam ga upakovao najbolje što sam umeo. Umotao sam u najlon za krečenje, stavio sunđer na ekran, zaštitio sa dve svezastodvadesetdinara kutije i oblepio gafer trakom.

– Vidi, to ti nije adekvatno pakovanje, moram to ovde da navedem.

– Pa dobro, znam da nije.

– Uf zajebano je to. Ne bih ja to da nosim.

– Kako nećeš da nosiš?

– Pa jedino ako insistiraš. Moram ovde da stavim da šalješ na sopstvenu odgovornost.

– Kako na sopstvenu?! Šta to sad znači? Pa valjda će kuriri da dovoljno paze, piše ovolikim slovima da je vrlo lomljivo. Jebote, sve što treba da urade je da polako spute paket, obezbede ga od truckanja u kombiju i polako ga iznesu.

– Znam, brate, ali ovo ti je zemlja Srbija

– Pa šta ako je?! Zar nije osnovna stvar o kojoj treba da vodite računa bezbedno rukovanje robom?!

– Pa, joj, znaš kako je..

– Jebote, samo im reci da paze.

– Staviću nalepnicu ’lomljivo’

– Dobro, ok, šaljem ovo na sopstvenu odgovornost, šta sad. Hajde mi sad reci za sledeći put, kad vi već ne obezbeđujete, gde mogu da nađem ili kupim kutiju?

– Znaš kako, najbolje ti je da odeš u Maxi i tražiš im neku sa stiroporom.

– (ključam)

– Ali ja bih ti preporučio da više ne šalješ ovakve pakete.

– PA KAKO DA GA PRENESEM NEGDE? Da probam da ga uguram u cd-rom i pošaljem netom?

– Slušaj, možeš da veruješ ovima u Beogradu, ali ko zna šta će da rade ovi u Nišu. Znaš kako mogu da ti pomognem, pošaljemo mi da stigne danas, onda ide našim kombijem i trebalo bi da je bezbednije. Ako bismo slali sutra onda bi išlo kamionom.

– (penim i zamišljam taj sutrašnji kamion na čijem dnu je moj monitor, preko toga veš mašina, žirafa i gajba Jelena).
U redu… ok jebote… danas onda.

I za šta onda služe kurirske službe? Da mi je svejedno kako će da tertiraju paket ugurao bih ga u poštansko sanduče ili dao 200 dinara vozaču autobusa. Ovako te za uslugu od 1000 dinara ubeđuju da neće imati nikakvu odgovornost ako se bilo šta desi. Stići će danas, zato se i zove express usluga, ali to je izgleda sve. Ponašaju se kao i mobilni operateri kad ti pošalju prekomerno veliki račun, ako se buniš onda isprave uz izvinjenje, a ako platiš nikom ništa. I gde da kupim kutiju, stvarno? Zašto se slikaju onda na sopstvenim reklamama onako veseli i spretni sa ogromnim paketima na kojima im stoji logo? Ako sam ja nešto pogrešno ukapirao, voleo bih da mi neko objasni.

decembar

19 мар

Pre par dana mi je umrla baka. Dva dana kasnije je bila sahrana. Baka je slavila slavu, Božić i verovala u Boga i to je za nju bilo sasvim dovoljno od pravoslavlja. Dijagnostifikovan joj je rak oko sedam meseci pre nego što će umreti, a negde u to vreme joj je umrla i rođena sestra. U narednom periodu je samo gasila po jednu životnu aktivnost, a zatim i sebe. Fizička distanciranost od roditelja mi je dozvolila da ne budem sto posto aktivan u dežurstvu u babinom stanu u vreme kad već nije izlazila iz kreveta. Bez obzira na moju svest, tek kad je sve bilo gotovo sam shvatio da sam ja sve to vreme razmišljao o njoj. U tih par dana od njene smrti do sahrane, proživeo sam emocionalno pražnjenje, kakvo ljudi inače doživljavaju. Plakao sam i osećao se kao prazna školjka od iscrpljenosti.

U kapeli smo stajali majka i tetka, njene ćerke, otac i teča, zetovi, brat i ja. Tako iscrpljen sam ograničio sebi mogućnost prekomernog analiziranja očiglednih stvari i situacija, zbog kojih umem da padnem u depresiju. Zbog toga, stojeći u kapeli, nisam mogao da se otmem utisku kako je Pogreb biznis. Pred grobljem sam video čoveka koji prodaje cveće i razmišljao da je sasvim moguće da je sinoć rekao svojoj ženi kako ga mrzi da ide sutra na jebeni posao.

Par minuta pre pola dva su ušli pop i crkvenjak. Pop je pogledao na sat i pitao nas ‘je l’ možemo da počnemo?’ i počeo opelo. Pažljivo sam slušao šta je govorio za to vreme i shvatio par stvari.

Ako uzmemo da su to citati iz Biblije, u koju sam pasivno upućen, to znači da je hrišćanstvo bazirano na ljudskosti. Pop je u jednom trenutku rekao da je normalno da svaki čovek zgreši, a da je samo Bog bezgrešan, kome se obraća tokom opela. Zato se tokom opela Bog moli da oprosti grehe pokojniku. Što znači da inicijalno religija podrazumeva da čovek ima opciju da prekrši pravila smrtnih grehova, a jedino što je bitno je kakve su mu pri tome bile namere. U skladu s tim, pop napominje da se gresi opraštaju ljudima koji su činili i mislili dobro, odnosno da je pokojnik trenutno u limbu gde se procenjuju namere njegovih grehova. Kad god ljudi osmisle način da olakšaju sebi deo života, javiće se drugi deo ljudi koji će to da zloupotrebi, kao u situaciji religije, politike i dinamita.

*

Ne volim sahrane. Svoju tugu osećam i van groblja i svoje poštovanje sam već u sebi iskazao. Manje od sahrane volim odlaske na groblje povodom četrdeset dana. Okupili su se ponovo prijatelji i mi familija, neki su bili iskreno smrvljeni, a neki su iskazivali nama poštovanje, jer su nam prijatelji i to je jako lepo i to tako treba. Ponovo su došli isti pop i crkvenjak. Bilo je odvratno hladno i duvao je vetar. Njih dvojica su izveli uglavnom isti ritual kao sa sahrane, crkvenjak je prekrštavanjem davao znak ostalima u kom trenutku i oni to treba da urade. Moj tata, brat, teča i ja smo stajali iza spomenika, preko puta njih dvojice i nismo se nijednom preksrtili jer ne verujemo, neiskreno bi bilo suprotno. Na samom kraju službe, pop je uradio nešto nepredviđeno.  Započeo je spontanu priču o prijateljstvu, bliskosti i porodici i zašto su te stvari bitne i na koji način mi tražimo jedni druge, ogrćući to verom i akcentujući pogledom u nas četvoricu. Konverzija je trajala duže od službe i niko od prisutnih nije davao jasne znake da mu je išta neobično, osim što su im pogledi postajali staklastiji, kapci spušteni na pola, a glave koje su im klonule su pridizali naglim trzajima.

Kasnije, na ručku, usred veselja, jedan od mojih ujaka se obratio mom teči, započevši rečenicu veselom psovkom i zatim ‘pa zar nisi mogao odmah da se prekrstiš pa da idemo kući?!’, izazvavši opšti smeh.

*

Prošao je period koncentrovanog bola, prošao je period bola nedostajanja i završavao se period racionalnog bola. Moji roditelji i tetka i teča su rešili da izdaju stan minimalno namešten. Došao sam trećeg dana raspremanja da im pomognem da proberu i izbace suvišne stvari. Gomile prastarog nameštaja, polustabilni trokrilni orman, neinteresantne knjige i tumači snova, neke moje i bratovljeve gluposti od kad smo bili klinci. Od relativno skoro sam počeo da uživam u bacanju nepotrebnih stvari. Tog dana sam pobacao devedeset posto ranog detinjstva. Sačuvao sam jedino mali žuti bedž sa logom betmena, jedino što me jako podseća na detinjstvo i dan kada me je tata prvi put vodio u lokalni bioskop da gledam taj film. Taj bedž mi budi i neki setni miris u glavi i nosio sam ga na košulji ceo sutrašnji dan.

Kako je baka gasila svoje životne funkcije pre više od pola godine, na isti način smo mi raslojavali već poslednju uređenu stvar u njenom životu. Novi raspored nameštaja je dovoljan da se stan učini tuđim, a njen stan sada nije izgledao ničiji. Novi elementi u kupatilu, novi dušek na krevetu, urolani tepisi, kuhinjski pribor i aparati po kutijama. Sada kad filmski zamišljam tu scenu, zamišljam slowmotion total, gde ljudi sa emocijama svedenim na minimum mehanički zaokružuju nečiji život.

Kroz dve nedelje su se uselili novi stanari i stan je počeo ispočetka. Ja imam novi mikser, fen, tepih i prelepu starinsku uspravnu lampu. Oni su takođe počeli nov život.

šta nam sve ne kažu II

21 дец

Igrom slučaja do skoro sam imao dva zdravstvena osiguranja, vojno i civilno, pritom ovo drugo gotovo nikad nisam koristio. Sada imam samo jedno, pred zakonom je sve u redu , ali je dug put bio do toga.

Pošto sam se, dakle, lečio samo u vojnoj ustanovi, svi specijalistički pregledi su bili obavljeni unutar jedne zgrade, eventualno dve u retkim slučajevima. Moje prebacivanje sa vojnog na civilno je u stvari tek prvi susret sa (ne)komunikacijom i (ne)standardima među lekarima i različitim ustanovama. Kada sam se kasnije oslobađao vojske, prelazio sam u toku dana nekoliko puta preko grada, u različitim pravcima, pritom se svaki lekar sablažnjavao nad mišljenjem prethodnog i imao aposlutno suprotne stavove. Zatim, njihova ustanova nije imala dozvolu da izvrši sledeći korak u procesu, pa sam slat u drugu, na drugom kraju grada.

Razboleo sam se, a vojno osiguranje mi više nije važilo, ja nisam prebacio karton na vreme u dom zdravlja gde sam se lečio kao školarac (kao vršitelj uloge školarca, u svim drugim slučajevima sam išao na vojno, koji su bolji 100 puta), pa sam to radio navrat-nanos.

Dom zdravlja, bliža periferija grada, glavni šalter

‘Dobar dan, razboleo sam se, hteo bih kod lekara opšte prakse.’

‘U redu. Kako ste rekli ime? Bogami nemate vi ovde karton…’

‘Nisam siguran da sam ikad bio ovde kao odrastao.’

‘Hm… ima vas u bazi… Mora da ste bili kod Školskog dispanzera. Prvi sprat, hodnikom do kraja, pa levo.’

Dom zdravlja, prvi sprat, šalter dečijeg dispanzera

‘Dobar dan, kažu mi da mi je ovde karton. Poslednji put sam bio pre 7-8 godina.’

‘Da pogledam u arhivi… Ha! Evo ga. Samo nekim čudom je ovo sačuvano. A gde ste se do sad lečili?’

‘Na Vojnoj akademiji.’

‘O, Buho. Zamalo da me prevariš. Malo je falilo da ti dam ovaj karton, pa onda sestra kriva.’

‘?’

‘Ti ovo ne bi smeo da imaš. Ne znam kako ti ovo imaš. Nekako si imao dva zdravstvena osiguranja, to nije po zakonu, znaš. Hm…. Vidi, daću ti ja ovo, potpiši tu, odnesi na šalter, pa vidi šta ćeš.’

DZ, glavni šalter

‘Evo, ovo je karton sa Školskog’

‘Hm… da. Ali gde si se lečio u međuvremenu?’

‘Na Vojnoj akademiji.’

‘Moraš po taj karton da bismo ti formirali jedinstvenu istoriju lečenja. Kolege će nam ga poslati poštom i biće tu za jedno nedelju dana.’

‘Ali meni treba lečenje danas.’

‘Zamoli ih za potvrdu da je karton u transferu i biće sve u redu’

S obzirom da je danas već bilo kasno, morao sam sutra da poranim. Roditeljska kola su bila u mom posedu na par dana, što je bila olakšavajuća okolnost, jer sve što sutra treba da uradim je da trknem do Vojnog u centru grada, dobijem potvrdu o transferu i sjurim se do doma zdravlja u mom kraju na pregled.
Vojna ustanova, centar grada, glavni šalter

‘Dobar dan, želeo bih da prebacim karton odavde u Dom zdravlja.’

‘U redu. Daćete mi potvrdu Doma zdravlja da primaju vaš karton.’

‘Molim?!’

‘Bez te potvrde ne možemo ništa da uradimo.’

‘…’

‘Žao mi je. Kod koje doktorke gospođo?

‘Oprostite, ali ja u tom slučaju moram dva puta da prešpartam ceo grad! Pritom mi ništa slično nisu rekli u Domu zdravlja! Zar nema neki drugi način? ‘

…je na odmoru, menja je doktorka Kovačević. Ne, gospodine, to je jedini način.’

DZ, bpf, gš

‘Dobar dan, poslali su me sa Vojnog da dobijem potvrdu od vas da želite da primite moj karton.’

‘Molim?! Kakva budalaština!’

‘Znam… ali molim vas, rekli su mi da mi je to potrebno.’

‘Gospode… dobro… čekaj… evo, hm… šta je ovo? Evo ovde ću, na Izveštaju lekara specijaliste. Ovim…… potvrđuje…… zdravlja. Pečat i evo. Izvoli ovu …glupost. ‘

VU, cg, gš

‘Dobar dan, želim da prebacim karton, ovo je potvrda iz Doma zdravlja.’

‘Aha, dobro. B-b-b… Buha, evo ga. Reci mi adresu Doma zdravlja? Ok, zapisala sam.’

‘Sada mi treba potvrda od vas da je karton u putu, da bih mogao da odem danas na pregled.’

‘Molim?! Kakva budalaština.’

‘Znam, ali…’

‘Maro, čuješ li? Ovi mu traže potvrdu! Pa da, to i ja kažem, mi to nikad nismo pisali.’

‘Molim vas, uf, samo napišite na bilo čemu i overite, biće dovoljno’

‘Gospode, kakva glupost. Ček, da vidim…. evo, otcepiću iz ovog blokčića. Znam, Maro, da je običan i za beleške, ali šta da radim? Ovim….. potvrđuje…..u transferu. Evo, pečat, a ti iseci ove resice na vrhu ako ti smetaju.’

Posle dva dana sam stigao na red za pregled. Sistem predaje knjižice je malo drugačiji ovde u Domu zdravlja, veće su gužve, ljudi su stariji i glasniji, ali imam osećaj kao da sam već sve preživeo.

šta nam sve ne kažu I

21 дец

Nestrpljiv sam već mesecima. Prvi put naručujem nešto preko interneta. Otvorio sam svoju internet karticu i sastavio porudžbinu.

Oduvek znam za priče o nestajanju i nestizanju stvari, ali par ljudi kojima verujem su mi pričali svoja iskustva, tako da sam bio miran. Raspitao sam se o carini, poštarini, čitao delove zakona na sajtu carine i stvarno, sve oko čega sam se raspitao je ispalo u redu. Problem je bio što paket inicijalno nikad nije stigao.

Kako sam platio najjeftiniju poštarinu, rok za dostavu se računao u mesecima. Posle dostavnog roka, morao sam da ispoštujem i period latencije od mesec dana, posle kog sam pisao Amazonu. Rekli su da će mi poslati ponovo celu pošiljku, božemoj, kažu, dešava se, i čak su odbili moju ponudu da platim dodatno za poštarinu kojom bih mogao da pratim svoj paket i pristali da ta razlika ide na njihov račun. I ko sme da kaže da korporacija nema dušu.

Novu pošiljku sam pratio pun uzbuđenja tih nekoliko dana, gledajući kako menja različite svetske lokacije u toku dana. Zamislio sam kartu sveta, kadriranu na američku istočnu obalu i evropu i zamišljao aviončiće i lego-čike koji prenose i bacakaju pakete preko te karte, gde je moj paket u blago svetlijem braon pak-papiru u odnosu na ostale. Recimo, kao u Snežani i 7 patuljaka.

Dogovorenog dana je paket stigao na aerodrom. Preuzela ga je špediterska kompanija i potpisala u moje ime. Bio sam u čekaonici VMC-a kad su me zvali i nervozno sam tražio mesto gde će moj glas najmanje odzvanjati, a gde ću čuti ako dođem na red. Kako kaže podnaslov Mausa II, ‘i tu su počele moje nevolje’ (samo nije toliko tragično, ni blizu).

Iz pristojnosti sam eufemizirao naziv te špediterske kompanije. (UPS International)

‘Gospodin Buha?’

‘Da…’

‘Mi smo iz Službe za brzo dostavljanje pošiljki. Stigao vam je paket iz Amerike ovde na aerodrom.’

‘O, sjajno.’

‘Nego, za carinjenje, šta ćemo? Hoćete da vam mi ocarinimo?’

‘Hm….. pa da’

‘Dobro. Naša usluga je 4500, carina će biti par hiljada, znači ukupno oko 7-8 hiljada.’

‘7-8000?! Ali ja sam već platio 50 i nešto dolara poštarinu!’

‘Hm, da.., jeste.’

‘Znači, još carina par hiljada.’

‘Mhm…’

‘Dobro je…’

I bio sam miran do sutra, jer mi je bilo drago da sam se sporazumeo sa tako finim ljudima. Sutradan su me zvali da mi potvrde vreme dostave u stan.

‘Dobar dan, gospodine Buho. Samo da vam potvrdimo da vam pošiljka stiže na vrata u ponedeljak i da još treba da doplatite 7300’

‘Kako opet sedam hiljada?’

‘4500 je fiksna carinska usluga, 2500 carina i 300 takse.’

‘Čekajte, šta je sad carinska usluga?’

‘To je fiksna tarifa carinjenja robe.’

‘Ništa o tome nisam našao u zakonu u carini.’

‘To je naša usluga. Fiksna je.’

‘I to se naplaćuje bilo da je roba 10 ili 1000 dolara?’

‘Da.’

‘Što znači da su me za paket u vrednosti od oko 70 dolara, takse izašle još 150?!!’

‘Mhm. Trebalo je da se raspitate. Sledeći put se raspitajte.’

‘Ok, hvala….’

Našao sam okolni put da se raspitam šta ja to u stvari plaćam, jer znam tih nekoliko ljudi koji su naručivali stvari preko interneta i niko nije plaćao državi carinsku uslugu.

To je zato što to nije državna taksa. Carinsku uslugu naplaćuje Služba za brzo dostavljanje pošiljki da bi ONI umesto TEBE otišli i baktali se oko carinjenja TVOJE robe. Koliko dugo sam čekao taj paket, najmanji problem bi mi bio da se bakćem oko carinjenja.