Архива | mesečarenje RSS feed for this section

galerija

16 окт

Moj stan je prepun ljudi i ne prestaju da ulaze. Izgleda da je neki festival u toku. U jednoj od soba mali projektor emituje neki video, a ljudi, dok gledaju, sede po patosu, uglavnom u turskom sedu. Do te sobe vodi hodnik, kao i do svake druge. Stan mi je beo, izgleda kao galerija, ima sobe koje nisam imao do tada, ali mi to ne smeta. Štaviše, imam utisak da bi ljudi po podu, koji ometaju skoro svaki korak, trebalo da mi predstavljaju problem, ali jedan uporni mlaki osećaj, koji, pored melanholične indiferentnosti koju bi ljudi mogli da primete, ipak zaista imam, je nekakvo zadovoljstvo. Van te sobe, ljudi sede i gledaju u razne stvari iznad sebe. Tumaram kroz stan i, dok se obilazim sa ljudima, koji se, igrom slučaja, kreću, klimnem glavom osobama koje smatram organizatorima. Osećam da bi bilo lepo da znaju da je domaćin prostora zadovoljan. Da budem iskren, nelagodnost koja mi lebdi nad ramenima, da ne znam kako je ovaj događaj uopšte nastao, stoji, ali osećaj za odgovornost je uspravna na bedemima.

U jednom trenutku mi zvoni Dimitrije na vratima, zadovoljan sobom, kao i inače. Hodnik u kome stoji je iskrivljen, iza je veliki crveni lift, sa nejasnom grupom ljudi koja stoji ispred njega i za koju nije jasno da li čeka kabinu ili je našla zgodno okupljalište (neki od njih bi čak mogli da imaju čaše u rukama i uživaju u međusobnom razgovoru). Moli me za kofer sa malim crnim helikopterom, jer bi morao da nadgleda jedan događaj, čiji plakat, koji je igra sa dizajnom malih crvenih “Reč i Misao” knjiga, mi se ukazuje levo od njega. Kaže da bi Đorđe, koji se sada polako ukazuje desno od njega, naslonjen nonšalantno na zid, trebalo da upravlja džojstikom, što je džoker karta da bi dobio kofer, iako će on biti taj koji će visiti. Đorđe okrene glavu ka meni i izgleda jako ljut, čak uvređen (jedan je od mojih najboljih prijatelja i imam grižu savesti što se nismo dugo videli). Pitam Dimitrija za šta će im uopšte helikopter, jer na takvim događajima najčešće nema dovoljno prostora za elisu i njen dron ometa ljude, a i nije jebena igračka da se tako zajebava (dan pre toga sam gledao slike sa promo događaja u Knez Mihailovoj za neki aktuelni film, gde se pojavljuje Bane (poznanik) sa foto aparatom i prolazi mi kroz glavu “zašto ja nisam pozvan” (kao i uvek kad vidim da se dešavalo nešto u čemu bih ja mogao ili umeo da učestvujem), pa se odmah ispravim u sebi da na takvim događajima nema dovoljno prostora za elisu i da njen dron ometa ljude), pa se odmah ispravim u sebi da bi možda organizatori iz nekog čudnog razloga želeli neku verbalnu dokumentaciju, čija je uloga najbliža ulozi nekakvog svedoka, za slučaj da zatreba (već par dana mi u glavi stoji griža savesti da nisam verno preneo ono što sam gledajući dokumentovao na “Duhovima podzemnog Beograda”, za šta sam bio plaćen, a na šta je aludirao Sale Mitić, kada je odslušao moje izlaganje, prepričano iz druge ruke). Dimitrije je rekao da će nadgledati oko 5 dana i da će Đorđe biti plaćen (u glavi mi se javljaju cifre nekih uobičajenih dnevnica). Đorđe za sve to vreme zadržava svoj uvređeni izraz lica i polako se okreće ka meni. Kažem Dimitriju nešto, aludirajući da mi već duguju pare od nekog prošlog događaja i raspitujem se za budžet, pokušavajući da bar dobijem nešto za uzvrat, ako ne mogu da ga potpuno odbijem (aluzija na dva noćna nadgledanja, posle kojih sam morao jako da se potrudim da dobijem od njega helikopter nazad i svaki put je kasnio po više sati, prateći to nekakvim nepotrebnim opravdanjima). U glavi mi se provlačilo da ne mogu potpuno da ga odbijem, jer će Đorđe biti onaj u čijim će rukama biti cela stvar. Dimitrije se u svemu ovome doima kao neki producent, koji nametanjem uspeva da pridobije poslove (možda aluzija na isti takav osećaj, koji imam u prethodnim mesecima, bez nametanja, doduše).

Šetam se kasnije kejom, uz koji sada stoji dugački kameni bedem i prilazim stolu da se javim nekom. Za stolom su Lazar Tufegdžić i dečko koji liči na njega. U trenutku se zbunjujem i ne znam kome da priđem, jer samo Lazara poznajem, pa biram da pružim ruku jednom, za koga se istovremeno ispostavlja kao pogrešan, jer gledam preko levog ramena u Lazara, koji se pridiže i namiguje mi (očekujem Lazarov poziv vezan za pisanje priče o Milanki Ratković i njenom humanitarnom radu u poznim životnim godinama). Nastavljam da se šetam kejom i srećem Jovana Kiša u čudnoj šuškavoj naboranoj jakni (u istom izdanju sam ga sreo tri dana ranije na jednom malom koncertu u Domu Omladine) i komentarišemo neku muziku koja se na iznenađenje nekog od nas dvojice dopada onom drugom (aluzija na isti događaj).

hodam unazad

2 авг

Bilo je odvratno hladno tog dana – onakav vrhunac zime kakav ne može biti romantičan ni najvrelijeg dana leta. Ne sećam se da li smo nekog sahranjivali ili se okupljali zbog slave, ali na parking ispred zgrade je izašao onoliko različit sastav rodbine kakav se može sresti samo na sličnim zajedničkim sadržaocima.

Iako sam već bio ispred svoje zgrade, iz potpuno nejasnog razloga sam pošao za strinom u kola. Ponudila se da me odveze kao kada smo ovakva okupljanja pravili kod mojih roditelja, pa sam, po automatizmu, pristao. Kakav god da je povod okupljanja bio, na početku je zaboravljen i veče se očekivano oteglo, što je rezultiralo mojom omamljenošću u toplim kolima. Strina je govorila na način koji od mene nije iziskivao bilo kakvu reakciju, tako da sam uspeo da zapamtim samo nekoliko mutnih fragmenata razgovora između mojih višeminutnih treptaja. Najjasnije se sećam opisa njene patnje u prisustvu verbalnih snobova. Govorila je kako bi uzela pušku i sasula šaku olovne interpunkcije na poluintelektualce koji smatraju da je samo nedorečenost dovoljna za poetičnost. Rekla je, takođe, da ne podnosi kada neko od svih postojećih sinonima izabere onaj od najviše slova. Recimo, papirnate maramice. Ona bi ih uvek tražila koristeći samo imenicu, nije videla potrebu za tim snobovskim verbalnim proseravanjem. Čovek sa zadnjeg sedišta se nagnuo iznad naših ramena, a svetlo sa kontrolne table mu je osvetljavalo samo mali deo lica. Rekao je da on, recimo, takve prideve vrlo rado koristi jer voli eksploziju u ustima. Takođe, uživa u rečima koje bi sjajno prošle kao brzalice jer mu se sviđa kad mu bride jezik i usne. Ukočili smo se zamišljeno svako u svom položaju narednih par minuta. Strina je još par trenutaka nastavila da vozi polunamršteno, a zatim prstom u vazduhu napravila mali kvadratni pokret smestivši ovog čoveka u izuzetak. Uopšte se ne sećam kada je on ušao u kola.

„Kao da je sama tabu“ bilo je sledeće što sam čuo kroz polusan. Iako nisam znao ko je onaj čovek i zašto nam izgleda tako blisko, dopadala mi se  njegova neposrednost,  jer mi je vrlo rado prepričao deo upravo završenog razgovora u kome je moja strina bila frustrirana intelektualcima koji prenaglašavaju izgovor reči tabu kao da je sama tabu. Trgao sam se iz kratkog sna kada je strina nad kolima uspostavljala kontrolu koju je izgubila dok je teatralno gestikulirala navodnike nad intelektualcima.

Ono čega se, pored toga, sećam je da je moj sledeći treptaj potrajao dovoljno dugo da propustim uvod sledeće strinine priče. Čovek sa zadnjeg sedišta je počeo da zrači svojim slabo osvetljenim licem, koje je već postalo deo njegovog karaktera, i kroz poluotvorene oči i potpuno zbunjeno ugriženu donju usnu, jasno sam video sponu između njih dvoje. Govorila je o lepoj usamljenosti na slabo osvetljenim autoputevima posle ponoći, gde uglavnom ne vidiš više od desetak metara ispred i oko sebe, ali juriš pun poverenja u autoput. Posebno se prisetila jednog povratka iz obližnjeg grada, u dva ujutru, usred grozne magle. Minutima je bila potpuno sama u kosmosu, bez ikakvih vidljivih granica oko sebe, kada je, na trenutak, počelo da se pojavljuje malo rastuće svetlo na nejasnom horizontu. Čim je auto iz suprotnog smera prišao dovoljno blizu, on raspali dugim svetlima svaku kapljicu magle. Strina je taj kosmički trenutak opisala bogojavljanjem, pa se brzo izvinila zbog religijskog rečnika, zatim probala da ga uporedi sa vasionskom pojavom, nekim svemirskim brodom i odmah odustala od ikakvog poređenja. Videćete, rekla je.

Nikad nisam voleo tu uspavanost kada treba da sam u nekoj pripravnosti, jer naglo buđenje iz sna u koji nisam primetio da sam upao stvara sličan ubod u grudima kao kad se gradsko napajanje kratko isprazni kroz mene. Sledeći takav nagli ubod me je zatekao potpuno samog za volanom jednog malog forda sa uključenim levim migavcem na otvorenom semaforu, čekajući povoljan momenat za polukružno skretanje. U tom trenutku sam bio samo dve raskrsnice udaljen od kuće i sve je bilo u redu. Imao sam radostan pospani osmeh; levom rukom, nalakćenom na prozor, pridržavao sam volan; desna ruka je spremno mirovala na menjaču izbačenom iz brzine; noga desna na polugasu, dok je leva uživala u par slobodnih minuta. Izgledao sam izuzetno spokojno, umorno spokojno, kao da sam izveo jedan ogroman poduhvat obuzdavanja sopstvenih živaca. Kao uspešno završen proces koji je obuhvatao nekoliko izazovnih segmenata gde se testirala vera u sebe, odnosno njeno samo postojanje. Moji mišići su sada bili opijeni i ispunjavali samo minimum radne obaveze.

Upravo tako sam izgledao kroz zadnje staklo autobusa broj 708 koji je prolazio pored. Sedeo sam sam na tom zadnjem drvenom sedištu, potpuno nezgrapan od količine odeće na sebi, ruku skupljenih između butina. Mutno sam video donje delove jedva osvetljenog autobusa, ali nisam mogao ponovo da nameštam kapu. Bila mi je velika, ali je sprečavala da mi se na glavi napravi mali skijaški centar. Ford koji se smanjivao u perspektivi je stajao na semaforu iščekujući svoj trenutak da odluta u suprotnom smeru, dok je autobus žurio ka malom kružnom toku, kako bi skrenuo desno u dugačku, pravu ulicu. Došao mi je kao spas dok sam na tom drndavom zadnjem sedištu tražio neki detalj koji bi mi fiktivno držao pažnju, ne bih li sugerisao čoveku pored mene da mi telesni signali trenutno ne odaju mogućnost interesovanja ni za šta drugo. Autobus je takođe bio odvratno hladan, jer se o autobusima koji voze ka periferiji ne vodi jednako računa kao o onima koji prolaze kroz centar grada.

Nikakvi zakoni prirode, društveni kodeksi, niti govori tela nisu bili dovoljno razgovetni za čoveka koji je sedeo pored mene. Lice mu je bilo tamno ili prljavo, sa bradom, a ja sam mu zamislio svetle, zelene oči kao kontrast, jer je svetlo u autobusu bilo previše bedno da bih zaista mogao da ih vidim. Ono što sam vremenom naučio je da, pri slučajnim susretima sa razgovorljivim osobama, izbegavam kontakt očima. Čim je čovek počeo priču, setio sam se da sam na to zaboravio. Osećao sam se kao mamuran ili pospan. Neracionalan, u svakom slučaju. Koncentracija mi je ležala u telu pritisnuta nedostatkom ili viškom nečega, računao sam da ću shvatiti kasnije kad budem pozovao majku.

Čovek je imao svoje dileme koje je retorički hteo da mi predstavi. Pitao se zašto svi ljudi moraju da hodaju pravo? Koju god putanju da izaberu oni će hodati pravo, niko neće izabrati da skrene sa pravca idući postrance ili se vraćati hodajući unazad. Zašto ljudi za promenu nekada ne bi hodali unazad? Konformizam otpočinje kroz najbezazlenija ponašanja. Svima je potrebno da nesvesno prate isti tok. Ako bi u glavnoj pešačkoj ulici videla čoveka koji hoda unazad, većina ljudi bi pomislila da je kompletna budala ili željan pažnje, ali takvo kretanje će njega i dalje dovesti do cilja, jedino će mu se perspektiva protresti iz naviknute – kao kada počneš da otkrivaš detalje na zgradama, iznad butika i lokala, kao kada se u bioskopu iz prvog reda okreneš i gledaš koncentrisana lica ljudi. Ljudi se plaše hodanja unazad jer podsvesno ne žele da se suočavaju ni sa delom prošlosti. Evo, ja lično se ne bih vratio ni stanicu ranije. Ovaj autobus vozi u krug i ja sam ove detalje video hiljadu puta kako nailaze uvek istim redosledom, ali svaki put sam ja bio drugačiji, moja telesna hemija je imala drugačiji odnos, razmišljanja su mi se nadgrađivala na nadgrađena razmišljanja i imam pasivni osećaj da stalno napredujem. Tako da se ne bih vratio ni treptaj, ali mi je uvek bilo uzbudljivo da gledam šta sam prošao i od čega se udaljavam. Zato ja hodam unazad.

Do kraja priče sam već svojevoljno počeo da ga gledam u oči. Počeo sam da ramišljam da je to što osećam kako mi je telo podeljeno na kvadrate i da mi je, do ovog trenutka, par kvadrata međusobno zamenilo mesta – posledica promene percepcije. Tako da sam izašao na sledećoj stanici i poluokrenut, poluosmehom pozdravio otkrovitelja. Pluća su mi bila skoro potpuno prazna i osećao sam se kao balon, ali sam se već navikao da ne umem sam da rešim ta iznenadna stanja. U jednom trenutku sam prešao prag svog pasivnog racionalnog besa i rešio da pozovem majku.

– Hej, gde si?

– Izašao iz nekog groznog autobusa koji ide u krug. Nemam pojma gde sam.

– Šta ti se desilo?

– Ne znam više ni to. Pluća su mi opet kao balon.

– Auh… to su kolekcionari kreveta.

– Mm… Šta?

– …kolekcionari kreveta.

– Majko, jebote, šta to znači?

– Znači da si opet zaspao negde.

Bez obzira na to što nisam znao gde sam izašao, kada sam skrenuo u ulicu levo bio sam ponovo na svom parkingu. To je značilo da ću vrlo brzo biti kod kuće, što je i bilo tačno, a u stanu je sve bilo kako sam ostavio. Dvadeset sedam tanjira i čaša za vino iscrpljeno je čekalo da bude osveženo i spremno za neko sledeće tradicionalno okupljanje, ali kada sam posle prvog sumnjivog detalja pogledao po kući, shvatio sam da stvarno nemam mesto na koje mogu da legnem. Oduvek nisam podnosio očekivane stvari, uključujuči okupljanja koja su više deo protokola nego iskrenosti, ali nisam verovao da neću moći da se odmorim. Stojeći u dovratku, prešao sam preko sada prazne spavaće sobe da gledam kroz prozor. Ako me je nešto smirivalo u životu, to su bile težnje, a hladna maglovita noć je kao težnja ka svežem savršeno pogodila vreme kada će da padne. Otišao sam po crno vino iz frižidera i vratio se da gledam u maglu. Imao sam sreću da prozor gleda direktno na ulicu. Doprinos opuštajućem efektu su imali ljudi i automobili u svojoj repetitivnom cikličnom životu. Dosta kasnije, u sred noći je u ulicu pokušavao da uđe ogromni kamion, deo arsenala koji je srušio staru kuću i sada gradi zgradu na uglu, ali s obzirom na nezgrapnost išlo mu je veoma teško. Kada je većina naroda nesvesna u krevetima, on, kao u borbi za život, pokušava da se domogne svoje tačke B, skrećući levo. Napred-nazad, napred-napred-nazad, bio sam fasciniran moćnim vozilom koje je bilo nemoćno pred zatečenom geografijom, tako da sam razrogačio oči sve dok u tom ljuljanju po horizontalnoj osi nije uspeo da se pomakne i pokrene. Skrećući, dostigao je ugao koji se u jednom trenutku poklopio sa osom mog pogleda i njegovi ogomni farovi su me potpuno zaslepili. Filmski, pokrio sam oči šakom i krenuo da hodam unazad da se oporavim, ali istovremeno je praznina u plućima počela da raste i ja sam postao gotovo bestežan, tako da sam poluslep, počeo da lebdim ka plafonu. Blago sam udario leđima malo pored lustera, blago se okrenuo i odvrnuo sijalicu da bih bar u sobi napravio mir.

poljana

28 дец

Bili smo na velikoj poljani na koju se izađe odmah posle kasa našeg lokalnog supermarketa i sedeli na travi. Taj supermarket je jedino što je više od trave na celoj poljani, drveće se odavno odselilo na susednu, tako da smo ga mi najviše voleli i oko njega organizovali veći deo dana. Debeli gospodin Miloš je bio majstor električar u našem kraju i upravo sam ga gledao kako mi pričvršćuje gomile efekata za gitaru na veliku tešku dasku. Takve stvari mogu da se kupe u prodavnicama, ali ja sam voleo da imam napravljene stvari. Gospodin Miloš ne zna za šta služi koji efekat, ali zna za šta služe šrafovi i bušilica i ceni stvari raspoređene pod pravim uglom. Već se bilo uveliko smračilo dok sam ga gledao kako kucka i povezuje, a ljudi su kao gomile mrava vršljali po toj poljani u svim pravcima vukući kese iz supermarketa. Lep je to prizor jer je ovo bilo jedno od prvih letnjih večeri i ja sam sedeo na travi.

Poljanu su okruživala brda, na čijem vrhu je rasla šuma, koja je imala neverovatno uredno ujednačene vrhove, ograničavajući visinu brda i predstavljajući horizontalnu vizuelnu granicu našeg mesta. Skrenuo sam pogled na šumu sa table gospodina Miloša i od vrhova šume naviše se nastavljalo jedno od prvih ovogodišnjih vedrih noćnih neba.

Iznenada, sa desne strane neba sam u istom trenutku video sjajan ogromni bljesak supernove i zvezdu padalicu, koja se previše sporo kretala. Zatim se ta zvezda pretvorila u dve, pa četiri, pa sedam zvezda, pa u farove tri aviona. Leteli su previše nisko i u trenutku sam pomislio da zaprašuju komarce, ali kako su se približili video sam da imaju oblik ratnih aviona koje sam video u crtežima jednog drugara i počeli su besno da kruže, pa su brzo zaokrenuli iza brda i počeli da bacaju bombe, koje su po kašnjenju zvuka bile dovoljno daleko, ali dovoljno glasno da sam se paralisao od iznenađenja i straha. Jedna žena je istrčala levo od supermarketa i panično urlala da su upravo na radiju rekli da su to englezi i da su nas dovoljno ranije upozorili da će izvršiti napad i da nije njihova krivica što se u našoj državi radio-talasi i dalje presporo kreću. Tako da nismo stigli da se pripremimo, ali srećom, bombardovali su samo barake iza brda, što je bilo dovoljno izvan našeg vidokruga i pažnje da nas je dovoljno kratko bilo briga. Tada sam primetio da je gospodin Miloš prikucao i gomile pedala koje nisu bile moje i zamolio sam ga da ih odstrani sa table jer moram da ih vratim. Ljudi sa kesama na sred poljane se nisu bili razbežali pri naletu bombardera, već samo skamenili, ali kad su shvatili da lična opasnost ne postoji nastavili su u svojim pravcima. Zaglušujući besovi engleskih aviona su prašili u daljini, a mi smo se posvetili simfoniji barkod čitača i prvih letnjih mrmljanja.

špijunka

20 јун

Živim na periferiji grada, u jednako mirnom kraju kao što su i ostali. Osećam se uglavnom bunovno većinom svog svesnog dela dana i moja kratkoročna memorija brzo postane rasfokusirana, tako da najčešće ne znam razliku između sećanja i snova. Rutinski sam se vraćao od stanice do zgrade i usputne prepreke sam doživljavao na nivou informacije, razmišljajući o nasumičnim stvarima, kada sam osetio tup udarac po temenu glave. Posle nekog vremena tame, slika je počela da mi se vraća u treptajima i prepoznao sam kratke stepenice dva ugla pre mog ulaza. Nastavio sam svoj rutinski put kući, dok se ceo prethodni događaj pretvorio u razređeni oblak zbunjenosti iznad moje glave, dok sam ja bunovan gledao svoj rasfokusiran put i razmišljao o nasumičnim stvarima.

Zahvaljujući navikama i stilu života prethodnih stanara, vrata mog stana su blindirana i zaključavaju se šest puta. Ušao sam u stan, zatvorio vrata iza sebe, uzeo šolju kafe, seo za trpezarijski sto okrenut leđima vratima, pred najvećim prozorom u stanu i gledao panoramu grada. Vreme nije poštovalo utvrđene jedinice merenja kada sam tako sedeo i tokom tog perioda moj mozak je dugo spavao u ležaljci između dva drveta. Tišina je mirovala kvadratima iza mene i ja sam bio spokojan u toj bunovnosti. Njih dvojica su se samo pojavila na vratima i prepoznao sam bližeg, onog prljavog sa kockastom vilicom, prirodno narandžastom kosom i neurednom petodnevnom štrkljastom bradom, a i tipa iza njega. Iako ih onomad nisam video, osećao sam da su to isti ljudi koji su me udarili daskom po temenu. Stajali su i blenuli ispred stana, ali su znali da je lako rutinski otvoriti jedanput zaključana vrata, tako da je ovaj prvi otšrafio prednje sočivo špijunke, zavukao ruku kroz sredinu vrata i lako kažiprstom otključao rezu. Bio sam besan kada su krenuli da ulaze jer su odisali stavom da žele da žive u ovom stanu, ali moje ruke su se kretale sporo kao da smo u vodi kada sam pokušao da ih udarcima isteram napolje. Polako su me zaobišli, ušli svako u po jednu sobu i legli gledajući u plafon ili kroz prozor, dok sam ja još stajao nogama ukopan pred ulaznim vratima, ne shvatajući zašto mi se ruke i dalje kreću, još uvek mučno sporo, pokušavajući da postignu cilj ka kome su malopre krenule.

Sledeći dan sam ponovo sedeo za stolom sa kafom koja se upravo pušila gledajući panoramu grada, još bunovniji nego juče, ali sam zato bio zaključan svih šest puta. Bez obzira na to, kroz vrata su prošli njih četvorica i poveli neke devojke sa sobom. Devojka koja je dominirala grupom je bila niska sa providnim očima, kratkom kovrdžavom farbano-plavom kosom. Dvojica od juče su seli u svoje sobe, a devojke su histerično tumarale po sobi. Sada sam besneo samo u sebi, ali se nisam pomerao sa svog mesta. Čekao sam strpljivo da nestanu kao i juče i samo ponekad bi mi zadrhtali mišići na rukama od potiskivanog besa. I kao da je moja želja bila toliko moćna da je uticala na realnost, čak i previše, odjednom su svi počeli da blede iz stana, nameštaj da se prilagođava promeni koja sledi, gubio sam dvanaest spratova ispod sebe, hvatala me je vrtoglavica od nagle promene visine i ne menjajući svoj položaj, kroz par minuta sam se nalazio u kući u pitomom primorskom mestu, terasa se proširila duž celog prednjeg dela kuće, sa ulice do terase su vodile dugačke spoljne stepenice, a ja sam sedeo za stolom ispred najvećeg prozora u kući, sa kafom koja se upravo pušila, zevnuo da izjednačim pritisak u ušima i gledao panoramu mesta sa morem. Tamo gde su iza mene nekad bila ulazna vrata, sada je bio zid i jedini ulaz je bio preko stepenica na terasi. Upravo tuda je krenula da se penje ona plava devojka i nervoza zbog mira kojeg uporno ne mogu da imam je počela da ključa. Ali sam i dalje sedeo nepomičan. Letela je kao bez duše, preskakajući po nekoliko stepenika i pridržavajući se desnom rukom za drveni gelender. Utrčala je i gledala me ushićeno, ali sam ja odmah shvatio da je to taktika. Znao sam da ju je društvo poslalo da me finim emocijama prevari da ih svojevoljno pustim da žive u mom spokoju. Bio sam ponovo fizički indiferentan, kao da sam odavno zaboravio na životnu energiju ili je ubio lekovima za smirenje, ali sam nervno bio rastrojen i taj nesklad me je zbunjivao. Uhvatila me je za ruke i počela da vrti po stanu ali ja se nisam dao. Moj poriv za mirom se odupirao i nadjačavao njenu slatkorečivost i veštačku ljupkost, tako da je počela da bledi dok smo se vrteli kroz sobu. Kroz nju sam polako počeo da nazirem trosed u dnevnoj sobi, pa mali stakleni stočić prekoputa i zatim celu sobu, kad je konačno nestala. Nastavio sam u inerciji da se vrtim još par krugova, dok mi se kuća naglo vraćala nazad u stan i osećao sam vrtoglavicu kao u vožni brzim liftom dok su se ponovo stvarali spratovi ispod mene i ponovo sam bio u svom domu. Pogledao sam oko sebe da bih se uverio da su svi detalji na svom mestu i krenuo. Šetao sam do svog stola sa kafom koji je na drugom kraju stana i usput primetio da mi je radni sto u dnevnoj sobi u visini ramena. Dok sam prolazio kroz kuhinju, sudopera mi je bila u visini glave, pa kanta za đubre viša od mene, dok se napokon nisam gadno odrao na osušenu mrvu hleba. Prisećao sam se tehnike penjanja uz konopac iz osnovne škole da bih se uz nogar uspeo do prve prečage stolice, zatim skočio, uspeo rukama da uhvatim sedište i svom snagom se uzdizao dok napokon nisam stao na nju. Rešio sam da ostanem tu gde jesam i prošle su nedelje dok se polako pravilnom brzinom moje i proporcije stana nisu dovele u normalu, dok nisam dovoljno porastao da mogu da dohvatim svoju kafu, sednem na stolicu i gledam panoramu grada, razmišljajući o nasumičnim stvarima.