i šta sad

12 јул

imam slabo pamćenje
prolazim svojim starim krajem
pored mesta o kojima si mi pričala
gde je bila škola, gde su bile kuće
vidim samo obrise tih pojmova
ne mogu ni u šta da uperim prstom
sada prolazim starim krajem
pokušavam da izvučem reči iz sećanja
popunim prostor između linija
samo mi je žao što nisam dovoljno slušao
a i da sam čuo ne bih zapamtio
previše gledam svoja posla dok odrastam
i sad samo seta svuda

Advertisements

kako je malo svetla potrebno

25 окт

U jednom trenutku smo otkrili da možemo da pratimo mesec. Odsečeni od elektronskih uređaja, imali smo premalo stvari koje su mogle da nam odvraćaju pažnju od prirode. Sedeli smo na terasi, igrali remi u dvoje, gledali u masline, pazili se mačaka i primetili lep, veliki, tamno narandžasti mesec. Promilio je taman iznad velikog neosvetljenog brda. Bilo je oko pola osam uveče i rešio sam da to zapamtim. Gledajući taj neuprljani prirodni prizor, videli smo da se kreće vidljivom brzinom. Mogli smo slobodno da trepćemo, a da ne propustimo pokret. Takođe smo mogli da pratimo kako se polako izmiče i odvaja od jednog krupnog bora koji čupavo štrči na obodu brda.

Od tada sam se trudio da ga pratim svako veče. Nažalost, kontinuitet je pretio da bude prekinut na samom početku, jer sam već prve sledeće večeri propustio da ispratim izlazak, ali je Mara oko 20h rekla da je on uveliko zauzeo poziciju. Statistika je počela da dobija dovoljno podataka da bi se razvijala.

Sutradan smo ga ponovo čekali uz karte. Sumrak je uveliko prošao, ali meseca nigde. Izašao je tek oko 20:35 i to udaljen od prethodnog mesta za dužinu x, koju smo nazvali ‘oko 500 metara’. To mesto je igrom slučaja bilo tačno između čupavog bora i vrha susednog brda, to jest levo od prvog mesta izlazka. Veče posle toga sam uznemireno šetao po dvorištu pun kafe i u iščekivanju imao dovoljno vremena da izbliza pogledam kako se u dvorištu naše zgrade, na kanapu između dva drveta, suše ribe. Imao sam takođe dovoljno vremena da ispratim u grad par komšija i stvorim utisak unezverenog čudaka koji gleda u nebo očekujući nešto za šta je potrebna vera da bi se videlo. Otkrio sam da iza granice dvorišta nema ničeg osim šiblja i time smo dobii potvrdu jutrošnjih sumnji da je to utočište gde nestaju mačke.

Posle 20:35, procenili smo da će mesec po pravilu kasniti oko pola sata. U novom periodu iščekivanja, posao koji sam sam sebi dodelio mi je bio da, ponovo unezvereno, pazim da mačka ne ušeta kroz vrata i razmišljam o nekoj razumnoj zabavi za kasnije. Kao što je naš vešt analitički um izračunao, vrh susednog brda, za dužinu x dalje od jučerašnjeg mesta, oko 21h je počeo da dobija oreol, za koji se posle dva minuta ispostavilo da prati okruglu glavu. Trebalo mu je tačno pet minuta da se prikaže u punom obliku.

Poslednje večeri sam imao utisak da su se svi osim nas dvojice umorili od ovog neobičnog čina iskazivanja međusobnog poštovanja. Mesec je uzvišeno nebesko telo, koje svojom istrajnošću da večno prati isti put i skromnošću da se pojavljuje u manje uticajnom delu dana, bez odavanja utiska samosažaljenja, entitet vredan jednostranog divljenja, ali sam osećao da je svestan moje pažnje, pretvarajući poštovanje u obostrano. Bio je kraj septembra i kraj našeg ovogodišnjeg letovanja. Oko 21:25, bio je mračniji nego proteklih dana, manje pun i, kao da mu je neko blokirao svetlo, pritisnut s desna.

Poslednje jutro smo pokušali da pratimo sunce. Probudili smo se oko sedam i ubrzo sa kafama sedeli na terasi. Sunce je počelo da izlazi iznad čupavog bora, tačno na onom mestu gde smo prvi put uhvatili mesec u brzini. Probali smo da ga pratimo i imam utisak da se takođe kretalo vidljivom brzinom, samo što smo u ovom slučaju posle par sekundi uzdišući skrenuli pogled i pokušavali da treptajima oteramo ljubičaste tačke. Sunce očigledno ne može da se prati golim očima, jer je prejako za takve stvari. Mesec ima daleko više poštovanja prema svojim pratiocima.

prevazilaženje dana

12 јун

Probudio sam se posle četrnaest sati spavanja, odnosno tri sata pošto je izašla iz kuće. Javio sam joj se da kažem da znam da je to od onog leka za alergiju, koji ti savetuju da piješ pred spavanje, kako u suprotnom ne bi pao na sred ulice. Rekla je da je sve u redu i da dolazi kasnije.

Pojeo sam jabuku, seo za radni sto, pio ispred interneta hladnu kafu od pre četiri sata i pomislio kako je sve u redu. Palo mi je na pamet, da nekim slučajem ona uopšte nije u mom životu, okruženje u kom sam se probudio bi me činilo jako nesrećnim. Ljudi u istom momentu sabiraju svoje živote daleko od ovog stola, a ja trenutno ne pripadam nikakvoj živoj interakciji, što počinje da me plaši da možda nikad više neću. I počinjem da se gušim jer se sav kiseonik u sobi uveliko preobrazio u molekule panike. Iako je ovo bespotrebno zatvoreni pogled na trenutnu situaciju, ja biram da se unesem u to potencijalno osećanje, sa misijom da se u nekom trenutku vratim u realno, za šta će mi trebati mnogo koprcanja, jer jednostavno nije prirodno da se čovek ne oseća nesrećnim u toku dana, pa da ceo dan organizuje tako da to prevaziđe.

putokaz malo svetlo

13 апр

mogli bi tako ceo dan
zatrče se i poklone obali
čekajući da ih uveče podigne

a on je žurio iznad brda
jurili smo ga po nebu
narandžastim uzdahom

se kotrljao uz sumrak
na vrhu nam je mahnuo
i otresao konfete

verujemo u mesec
noćas sam želeo
da ga uberem prstima

u krug, u krug

15 феб

donosili su hranu u njen stan
dolazili smo mi preko reke

tri zimska dana
bili smo ista porodica

rumeni od toplote
jurili zagrljaje

*

ugasila je svetlo
i otišla da spava

kad smo se poslednji put sreli
bila je tako hladna

heterotopija

12 окт

Goats

Cicadas

Vašar

 

Ovo iznad je muzika koju je Goran letos iskoristio za svoj film Heterotopija. Vašar i Goats su verzija Pirinač bombone, koja je iskorišćena na samom početku filma. Prva isključivo na harmonikama, dok je druga improvizacija u istoj harmoniji, na instrumentu koji bi trebalo da bude Wurlitzer.

Ciccadas je jedina nereciklirana stvar (od, hm, tri), sa par recikliranih youtube elemenata – ‘fans of the brutal’ je isečak iz škole metalskih gitarskih trikova, a semplovani hor je parčence iz ‘How’m I DoinMountain Man, koje je editovano i pičšiftovano da bi se uklopilo u pesmu.

Zvončicasti instrument u Ciccadas i Goats je kalimba.

 

Pirinač bombona

drvenih prstiju

3 сеп

znam da je vruće
još uvek me muči
osećaj od jutros
da ne znam
da li vredi ustati

tvoje ruke su već dole
sva podrška mi je
u uspomenama

uspomene nisu
materijalne
a sve mi je jasnije
da nisam ni ja

stojim na stanici
i ne znam kako dalje
ako ti treba
znaš gde sam
stojim ovde i čekam